Немогућа мисија

Дакле, можемо да одахнемо. Министар Расим Љајић, поводом наводних европских примедби око емитовања серије „Мој рођак са села” на националном сервису, изјавио је ових дана да је добио уверавања да су у Хагу веома задовољни информативним програмом РТС-а и да на тај сегмент јавног сервиса немају никакву критику.

Министар Љајић очигледно није свестан шта је рекао – из ове мајушне реченице вири гротескна истина да смо као друштво, у целини, на једном великом, непрестаном испиту, те да је мера задовољства Брисела или Хага, гледе начина на који се информишемо и забављамо, сразмерна нашим шансама да уђемо у такозвану демократску породицу Европе. Ова реченица на најдиректнији начин открива горку истину о суверености Србије – прича о „Великом брату” сада добија апсолутно видљиве обрисе, а чињеница да један наш министар каже да можемо да будемо задовољни јер у Хагу немају примедбе на наш информативни програм, кључни је доказ да је суверенитет Србије један доста релативан појам.

Слобода информисања, о којој се толико говори у овој земљи, испоставља се управо на овом случају као омеђени простор, чије границе испоставља централа, неки нови, каобајаги невидљиви, Кремљ, који будним оком посматра да ли се правилно размишља и шта се говори у такозваним несолидним подручјима. Наши министри се тако испостављају као нека врста курира за везу између централног комитета и базе, па кад нам поручују да, за сада, централа нема примедби на наш информативни програм, ми можемо да одахнемо.

Али, да ли стварно можемо да одахнемо? Контролисана слобода информисања (а овим поводом се испоставило да се на дневни ред ставља и слобода уметничког стваралаштва, јер је цела прича и покренута око наводно неприхватљивих идеолошких ставова у драмској серији „Мој рођак са села”), не може бити слобода о којој смо сањали. Већ само стављање оквира „правилног размишљања” болно подсећа на диктате идеолошких вунених времена, да би било ко, слободарског духа и интелектуалног поштења, овакве похвале информативним програмима националног сервиса могао да прихвати с одушевљењем. Јер се управо оваквим похвалама национални сервис испоставља као нека врста продужене руке каобајаги имагинарног централног комитета, који покушава не само да нас научи слободи и демократији, него и да нам те две идеје утуви у главе.

Занимљиво је како овим поводом није реаговало ниједно слободарско новинарско удружење, ни зависно ни независно, као да је свима овде природно да будемо зависни. Да Хаг, или Брисел, хвале или критикују начин на који се информишемо. Некада је у овој земљи било интелектуалаца који су имали петље да се супротставе било ком политичком и идеолошком диктату – штавише, тако су се некад правиле херојске биографије. Непослушност, односно одбијање да се живи и мисли по директивама Москве, централног или градског комитета, потреба да се прекорачивањем постављених граница избори право на слободу мишљења и говора, на неприлагођеност, била је питање интелектуалне части. Данас, као да је већина пристала на поштом послате истине, готове оквире и дозвољене теме. Ћутање српске интелектуалне и уметничке јавности поводом овог случаја, не говори можда ништа о нама данас – можда највише говори о строгоћи новог централног комитета, са којим нема шале.

Ако је тачно да су неки високи функционери директору јавног сервиса брзопотезно послали СМС, са текстом „Хитно мењај рођаке”, онда ова прича неће имати срећан крај.

Не само зато што је одбацивање родбине у Србији одувек било лоше знамење, већ зато што је покушај да се задовољи господар, једноставно – немогућа мисија.

www.mirjanabm.com