Видљиво и невидљиво на протестима

Док сам доскора предавао и испитивао на факултету, говорио сам студентима да своје семинарске радове пишу по начелима која важе за научне радове. То значи да – иако су још млади – њихови закључци треба да се заснивају на објективно сагледаној грађи и више извора, да се мора излагати логично и систематично, да резултати морају бити проверљиви и мерљиви. Нисам допуштао да се студенти ослањају на текстове у „Википедији” (јер тамо нико својим именом и ауторитетом не гарантује за тачност), нити да превише верују свом чулном, субјективном осећају ствари. Чула понекад не пружају увид у право лице стварности. Како нас је давно подучавао наш професор методологије Ђуро Шушњић (још је активан, и нека га Бог поживи), „наша чула су у додиру са светом, али не и са истином света”.

Читајући ових дана разне изјаве појединих професора наших универзитета, увидео сам да се не држе превише основних принципа методологије друштвених наука. Ни онолико колико се то (некад) тражило од студената завршних година, који се – пишући семинарске радове – припремају за будућу научну и наставничку каријеру. Њима као да није на дохвату руке сјајна „Методологија” Ђуре Шушњића, слична књига Војина Милића, или, кад је реч о будућим новинарима, књига Миливоја Павловића о вођењу интервјуа.

У „Политици” од 22. фебруара прочитао сам сликовиту репортажу о томе како се разговара и одлучује на Филозофском факултету у Београду. Аутор Ч. Антић је прецизно навео кад је и где одржан тај скуп, шта се све говорило, и каква је била владајућа атмосфера. Иако сам очекивао да социолози и психолози из ове славне установе рекну нешто више о узроцима, току, ризицима и последицама студентских протеста као крупној чињеници из њихове области, све се завршило акламативном подршком студентима и хорским покличем „Пумпај, пумпај”.

Други пример је још сликовитији.

Професор политичке антропологије на ФПН дао је интервју једном београдском недељнику на читавих пет страна. На почетку је затражио да се у синтагми студентски протести прво слово почетне речи пише великим С пошто он овај протест (иако још није окончан) сагледава као епохални историјски догађај. Редакција је овај захтев уважила, иако за његово задовољење не постоје лингвистички разлози.

Професор антропологије закључује да је легитимност градских власти у Београду постала (потпуно упитна) после скупа грађана на Славији, а исто важи и за сва места и градове кроз које је прошла колона студената на путу од Београда до Крагујевца. Број учесника и присталица за нашег професора немају никакав значај. У наставку професор вели да су студентски протести донели Србији „подршку широм демократског света”, не казујући нам којом је то методом он закључио, и шта је за њега „демократски свет”.

Иако се све време наводно залаже за одговоран рад српских институција (што је мени сасвим прихватљиво), наш антрополог наглашено позитивно говори о једном изразито неинституционалном облику одлучивања, а то су тзв. пленуми. Тамо он види веома висок ниво поштовања према друкчијем мишљењу, потом хвали међусобну солидарност и инклузивност (ма шта то значило). Професор не спомиње судбину студентског парламента као легитимног облика окупљања и одлучивања, игнорише прилично раширено сазнање о атмосфери на тим пленумима и о веома малом броју студената који су укључени – о чему је више пута говорио и писао Чедомир Антић. Или нашем антропологу недостају неки подаци, или је реч о ограничењу материјала доступних чулима.

Ствар је разјашњена при крају овог дугог интервјуа, у редовима у којима наш антрополог признаје на основу каквог увида и које грађе он доноси овако крупне закључке о догађајима који још трају. Уместо очекиваних прецизних навода о стрпљивом истраживачком присуству студентским пленумима на више факултета различите научне усмерености, у више српских градова, и у различито време, наш научник отворено признаје да је присуствовао само „уводним деловима једног пленума”. Не наводи ни место, ни датум, ни име факултета.

Оваквим површним приступом не види се ни појава, а камоли њена суштина.

Остаје ми нада да ће наши професори друштвених наука у времену које предстоји заронити мало дубље у суштину збивања чији смо сведоци, а ове који журе са закључцима, не нудећи аргументе за своје ставове, упућујем на мисао једног паметног Немца, који се звао Ниче: „Много тога је скривено пред нашим погледом”.

Др Александар Николић,

универзитетски наставник у пензији, Београд