Чезнем за тополама на обалама Криваје у Малом Иђошу

Прошло је готово двадесет година откад је једна талентована и надасве скромна девојка из Малог Иђоша у Војводини, стигла у Будимпешту и освојила срца милиона љубитеља поп и џез музике у Мађарској. Магдолна Ружа, популарна Магди, од тада до данас суверено влада музичком сценом Мађарске, осваја најпрестижније награде и бива проглашавана најслушанијом певачицом на радио-таласима, што се поновило и ове године.

Због специфичне боје њеног гласа, називају је мађарском Џенис Џоплин. Тај надимак добила је после победе на такмичењу „Мегастар”, продуцираном по моделу америчког „Идола”, што јој је широм отворило врата ка врху мађарске поп сцене, где је убрзо стигла и остала до данас.

– У Мађарској сви знају да долазим из Војводине и ја сам то увек истицала. Потичем из места у којем углавном живе Мађари, али наравно да је српска, односно словенска околина имала утицај на мене. У себи носим то своје  детињство, српски језик, приступ животу који имају људи са тих простора, сам менталитет и темперамент карактеристичан за људе са југа. Сматрам предношћу то што сам имала у рукаву ту јединствену креативну енергију што су му их давале српске, хрватске или македонске песме, уз које сам одрастала. Зато и дан-данас, када пишем песме, имам тај свој трезор из прошлости, одакле црпим надахнуће – рекла је у интервјуу за „Политику” Магди Ружа поводом концерата које је одржала у будимпештанској „Арени”.

Да ли вам је било тешко да после муњевите популарности коју су вам донеле победе на највећим музичким такмичењима у Мађарској, наставите да у континуитету, све до данас владате овдашњом музичком сценом?

Шоу „Мегастар” је био налик лифту који ме је одвео до великих висина, са којих сам заправо морала да научим да се спуштам и да успут докажем да за своју популарност не треба да захвалим само тим емисијама, већ пре свега свом таленту и добрим песмама које имам. Много сам радила на томе да имам своје песме, неке јединствене мелодије и поруке, које ме данас чине омиљеном код публике. Био је то велики посао, али сам захвална Богу што сам у томе успела.

Иначе, први, заиста велики успех у Мађарској, донела ми је песма „Габријел”, коју у оригиналу пева Дорис Драговић. Превођење те песме на мађарски језик ми је много значило, јер је то била прва песма коју сам извела у сопственом аранжману.

Како данас гледате на такмичење за Песму Евровизије, имајући у виду да сте на том фестивалу представљали Мађарску 2007. године? Колико вам је тај наступ помогао у каријери?

„Песма Евровизије” била је узбудљив догађај. Било је то сјајно искуство за мене, на самом почетку каријере. Освојила сам „Мегастар” 2006, а на такмичење сам отишла наредне године. Ипак, не мислим да је то имало велики утицај на моју каријеру. У то време је још било много помпе око тог фестивала, али је већ тада све то добијало неки правац који није био нужно само везан за музику. У сваком случају, било је то једно сјајно путовање, заиста сам уживала. Упознала сам много музичара, између осталих, и Даду Топића и Марију Шерифовић, која је баш те године победила на такмичењу.

Изгледате као особа коју слава није успела да промени, што у музичком свету није чест случај. Која је формула за такву постојаност?

Мењала сам се током своје каријере. Заправо, много сам се променила, али у суштини, увек сам имала неку своју игру где постоји место које ти даје право да понекад будеш мало другачији. Али у суштини, ја сам оно што јесам, прихвати ме такву каква сам, не навлачим маске када је реч о понашању. Ипак, волим да се украшавам, волим шешире, волим да будем и помало екстравагантна. Разни начини нам стоје на располагању за самоизражавање и што се и облачења тиче, па их ја користим.

Веома сам захвална на ономе што сам добила од судбине. Немам „бубице”, слава ми није ударила у главу, већ једноставно волим то што радим. Волим да будем човек и добро је што сам на једној страни уметник, а на другој такође оно што јесам, девојчица из Малог Иђоша, сеоско дете које воли природу, лепоту, људска осећања, јер јој то храни душу. Да сам неко ко држи дистанцу од људи или се претвара, мало ко би желео да буде у мојој близини, што не би било добро, јер ја у суштини живим од људских прича, људског понашања, преношења емоција. То је оно надахнуће које ме мотивише да пишем песме.

Да ли у свом срцу заиста осетите ватру док слушате балканску музику, или је то само текст ваше нове песме?

Да, заиста волим балканску музику, почевши од трубача, јер ту има много ствари које ме враћају у детињство. Верујем да човек читавог живота црпи снагу и мотивацију из детињства и да своју зрелост, па и старост, одређује оним што је доживљавао у детињству. То су искре које треба одржавати у животу. Обожавам, на пример, да одлазим на концерте Здравка Чолића или да слушам музику која ме враћа у прошлост, тамо могу на миру да се опустим. Редовно певам песме о Балкану, често сам сарађивала са Бобаном Марковићем у протеклом периоду и очигледно је да има много песама које ме заиста дирну.

Публику умете да обрадујете и понеком песмом са балканских простора, било да је она на српском језику или је у преводу на мађарски.

Има много песама са тих наших простора које бих са радошћу обрадила и отпевала. Доћи ће, сигурна сам време и за то. Било би добро неке такве песме сложити у један „букет” и онда направити шоу са балканском атмосфером. То ми је у плану, тако да ћу у будућности радити и причу са балканском музиком у будимпештанској „Арени”, где ћу моћи да „прошверцујем” песме које свакако желим да певам.

Занимљиво је да, када се мој брат и ја нађемо, наизменично певушимо песме са „екс-Jу” простора, од Ђорђа Балашевића до Оливера Драгојевића. То ме увек испуни дивним осећањем, јер то је та „тајна веза” са прошлим временима.

Може ли публика у Србији да очекује да ће у скорије време имати прилику да вас слуша уживо?

Овога лета ћу певати и у Војводини, ако све буде како треба. Менаџмент увелико ради на томе. Ако пројект успе биће најављено, па ће публика знати. Такође се надам да ћемо у ближој будућности успети да направимо добре копродукције са уметницима с тих простора које волим и поштујем.

С каквим емоцијама посећујете свој родни крај? Шта вас данас веже за њега?

Увек је задовољство доћи кући. Мој отац и даље живи у Војводини, а за мене је Нови Сад град у који бих се радо преселила, када би се могло живети у два града истовремено. Волим да одлазим у Србију, тим пре што је мој муж из Новог Сада, па смо често тамо. То је поднебље где могу да будем најслободнија. Волим тај менталитет и чињеницу да ти људи, чак и у тешким ситуацијама имају осмех на лицу, да умеју да се искрено поздраве и да бриге ставе на страну. То је оно што нас покреће и води напред, потребан нам је тај животни полет и такав став да бисмо могли да опстанемо у свету у којем живот није нимало лак.

Веза са завичајем је, дакле, веома јака, тим пре што су ми тамо и стари пријатељи. Има топола на обалама реке Криваје у Малом Иђошу због којих се одмах расплачем, када помислим на њих. То је моја колевка, мој родни крај у којем опет постанем дете. Нижу се сећања и дубоке емоције јер, кад тамо стигнем, знам да сам стигла кући.