Живе трагови неимара Осаћана

Ужице – Зачуде се каткад шетачи природом када у брдима западне Србије сретну давнашње брвнаре, зидане куће и очуване храмове сличног градитељског стила. Већину тога градили су неимари из источнобосанског Осата, оставивши са ове стране Дрине препознатљиве градитељске облике.

О људима који су у не тако кратком раздобљу били једини градитељи у Србији, говори управо објављена књига „Чувари наслеђа”, ужичког публицисте Драгише Милосављевића, историчара уметности.

„Стизали су на згаришта спаљених села и варошица после буна и устанака крајем 18, кроз читав 19. и у првој половини 20. века. Сваког пролећа прелазили Дрину скелама код Љубовије и Пљескова (претеча Бајине Баште), настављајући пут до Ваљева као сабирног центра. У потрази за пословима пут их је водио до најудаљенијих места Србије, Босне и приморја. Пре њих стизао је глас о њима, скромним људима и добрим мајсторима који граде, преграђују и дограђују, али и зборе тајним језиком који мало ко разуме... Мада су иза себе много грађевина оставили, о њима се мало зна, јер је мало тога остало записано. Знају се неки мајстори који су цркве и књажевске конаке подизали у Крагујевцу и Пожаревцу, али је мало познатих неимара који су силне цркве по Србији градили”, пише Милосављевић, додајући да се страст градитељства у Осату од давнина наслеђивала.

У мноштву саграђеног осаћанским умећем, помињу се и најстарије цркве на Златибору. Једна од њих, црква брвнара у Јабланици направљена је 1838. године (у наше доба обновљена), а њени летописци из новијег времена не наводе ко јој је градитељ. Милосављевић истиче да се градња јабланичког храма може с поуздањем приписати осаћанском неимару Лазару Стикићу из села Штрпци и његовој дружини. Од њега је захтевано да црква брвнара у Јабланици буде „на подобије” мало старије дрвене цркве у оближњој Доброселици. Оба ова давнашња храма и данас красе та златиборска села.

Генерације осаћанских неимара, који су широм Балкана градили лепе објекте, зидана здања и дрвене куће „осаћанке”, свуда су то чинили изузев – у свом завичају. „За себе и своје фамилије подизале су мале, скромне куће које су у нужди могли лако напустити. И данас се чува изрека да у Осату ретко који унук дочека да живи у кући свог деде. Или су куће спаљене у ратовима и немирима, или су се фамилије иселиле на нека друга подручја”, наводи Драгиша Милосављевић у књизи „Чувари наслеђа”.