Један леп текст

Избоден младић на Бањици... Претучен насмрт деда у Новом Саду… Силовао пасторку па је полио бензином... Опљачкали брачни пар пензионера... Пали са три килограма кокаина... Човек се разнео бомбом у парку... Проневерили пет милиона евра... Због немара умрла млада трудница... Изнудили од власника кафића сто хиљада евра... Нестала девојчица од шеснаест година... Преклао бившу супругу... Треба ли да набрајам даље? 
Ово су спорадично и насумично извучени наслови у дневној штампи у последњих неколико дана. По садржају и месту учињених најгрознијих недела односе се искључиво на простор Србије. Да ти се коса подигне на глави. 
А ако бисмо ближе, даље и најдаље искорачили из ове наше богомдане земље у којој успева свака воћка, а нема ни крокодила, ни змијурина, ни вулкана који бљују лаву, ни торнада који носе све пред собом, у којој нам је Свевишњи све дао да живимо као људи у благодетима природе – доминирали би страхота, ужас, беда, разарања, глад, крв и страх од будућности. А тек ако промолимо главу и погледамо даље – морамо се запитати: У шта се то свет претворио? Да ли још убијају децу у појасу Газе? Колико „кинжала” и хиперсоничних пројектила је ноћас пало на украјинске градове? Колико је мртвих, колико осакаћених и унакажених? Колико смо далеко од нуклеарног рата? Гори ли још Лос Анђелес? Шта каже Свето писмо? Какво је пророчанство баба Ванге? Да ли је близу судњи дан? 
У мишју рупу не можемо. Али, упркос ужасу који нам је пред очима, на коју год страну да погледамо, пробајмо да преживимо, да нам макар колико било буде лакше. Можемо ли да искључимо телевизоре, да не читамо новине, да ни на трен не завиримо на друштвене мреже? Да останемо глуви и не чујемо све ружне вести које сустижу једна другу? Да, уколико је то уопште могуће, не примамо информације које нас трују, сатиру, детонирају, брину и чине неспокојним. Да направимо отклон и склонимо очни вид од свих несрећа, трагедија, од безумља и страхота које су се претећи надквеслиле над нашим живима. О Боже, како је лепо чути да се у комшилуку после више вантелесних покушаја родило здраво дете, да је син наших пријатеља добио стипендију на престижном светском универзитету, да нам је унук зарадио чисту петицу на контролном из математике, да су наши рођаци на селу у свом воћњаку имали рекордан род јабука и да им се приде опрасила крмача па у обору имају тринаест прасади – знаће они шта ће и како ће са оним последњим и баксузним. Да је неки наш филм добио гран-при на чувеном светском филмском фестивалу, да је Јокић поново направио трипл-дабл, да је Новак освојио нови гренд слем... Рекао би човек, мале велике ствари које чине живот. Нормалан, пристојан – достојан човека. 
Зашто ће ово ипак бити леп текст? Због приче која следи – о једној здравој, складној, бројној и срећној породици која је успела и успева да се сачува, да буде спокојна, мирна и успешна. Која живи на прадедовском имању у једном селу у подножју Голије. Нећу да кажем у ком, јер не желим да нарушим њихову приватност, оазу спокоја и склад нормалности који су створили. Живе на имању од преко 30 хектара у месту, шуму коју су им отели комунисти држава им је вратила пре 10 година, ливада имају довољно, а где год се продају, ако се међаче с њиховим парцелама, они их обавезно купују. „Наши стари су ме научили – деце и земље никад доста”, каже најстарији, седамдесетогодишњи Раденко, отац, деда, муж и свекар у породичној задрузи, у којој се зна ред. Кад се рукујеш с њим у први мах не знаш шта држиш у руци, по рапавости, опсегу и чврстини, а онда схватиш да је то рука човека коме је рад основни смисао живота. Те вредности је Раденко усадио и својим синовима Милошу и Живојину, који су се на време оженили и са својим супругама створили леп пород. Бог је био благородан па је сваком дао по сина и ћерку... Али, Раденко моли Бога да их буде још... Дужност старије снахе Милице је да их сваког јутра вози до Ивањице у школу, јер је у њиховом селу давно затарабљена. Враћају се сами локалним аутобусом који у то време саобраћа од Ивањице кроз голијске засеоке. 
Милица је из Ужица, ћерка је учитељице и наставника фискултуре. Упознала се с Милошем кад је он продавао сир и кајмак на ужичкој пијаци. Леп, наочит, бистрог погледа, посебно јој је био занимљив јер је увек носио шајкачу. И зна лепо да прича... Ваљда је због тога успео да је наговори да остави град и пође с њим у село. Сад каже да у град иде само кад треба да обиђе родитеље. Она и њена јетрва, Живојинова супруга, задужене су за сир и кајмак који производе, за које кажу да је најбољи у крају. Млађа снаха дошла је из Драча у Албанији. Живојин је с братом Милошем ишао по њу. Покушавао је он да нађе себи младу, да буде наша, Српкиња – али, није ишло. „Волим је као да сам је ја родила. Узела је нашу веру да би се венчала у цркви са Живојином, ми је нисмо терали, сама је хтела”, каже свекрва Божидарка док хвали Дивну, чије је албанско име било Диона. 
Породица живи заједно, заједно ради, руча и вечера – али свако има своју кућу. Раденко и Божидарка су у старој, а Милош и Живојин са супругама и децом су у две потпуно исте нове куће – на спрат... Пространо двориште није заграђено, спаја се с околним ливадама – све до зимзелених брежуљака и храстове шуме, коју Раденко не сече већ је чува за унуке. У шталама увек имају по 20 бикова које тове, и исто толико музних крава. Највише у целом крају имају подигнутих засада малине и купине – које им, кад година није наопака, донесу леп приход. Све то уређују, гледају, намирују и обрађују десеторо чланова ове срећне породице – и девојчице и дечаци свакако, јер има послова у којима су њихове вредне дечје руке и те како корисне. 
Телевизор не пале, сем кад Србија игра фудбал с неком страном репрезентацијом и кад су на програму народне песме. Али, не ове нове које личе на иранске и турске – него оне наше старе. То обавезно гледају... Оне вести и наслови с почетка овог текста до њих не допиру. Они живе у идеалном свету и распореду реципрочног права на дужност и на уживање у животу којег нам је Свевишњи подарио. Макар да се ради о екстремима који се ничим не могу генерализовати, ако не можемо да мењамо задатост живота који нам је наметнут – можемо макар да мало сањамо... То никога неће угрозити, а нама ће помоћи да лакше преболимо и изгурамо сваки наредни дан.

*Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа