Шта нам говори Ганди

Професор Владимир Вулетић сматра, преноси „Политика онлајн”, „да блокаде факултета од стране групе студената, протести који се организују и захтеви студената немају баш много везе са падом надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду”. Вулетићу је „од почетка нејасно да се студенти као буне и жале на ситуацију у друштву и у институцијама, а једина институција с којом имају непосредан контакт су факултети и универзитети”. Он замера ректорском колегијуму то што зависи од тога шта ће да кажу студентски пленуми уместо да доноси одлуке у најбољем интересу универзитета, без обзира да ли ће се с њима сложити држава или студенти. „Проблем је то што ви имате напад на политику коју ова власт води”, закључује Вулетић. 
Да ли студентски захтеви, протести и блокаде имају везе са падом надстрешнице или „немају баш много везе”, као што тврди професор Вулетић, што би ипак значило да имају бар мало везе, умногоме зависи од тога како ко схвата политику, средства и циљеве. За разлику од Вулетића, ја рецимо видим да кључни захтев студената, а то је њихов први захтев, и те како има везе с падом надстрешнице која је и била повод да суденти ступе најпре у блокаде улица одавајући петнаестоминутну пошту страдалима у Новом Саду, а затим и у блокаде факултета, након напада на студенте ФДУ у тренутку одавања поште страдалима. Све што студенти од тада раде може се подвести под ненасилну борбу и директну акцију у које спадају и блокаде факултета и саобраћајница које, руку на срце, имају облик принуде али ненасилне. Крајњи циљ је друштво у којем ће институције радити свој посао. 
Кад се вредност правичног и доброг друштва постави као врховни циљ, онда је свака прича о незаконитим средствима којима се долази до таквог циља, унутар постојећег корумпираног система, депласирана. Поготово јер је грађанска непослушност врста побуне коју су промовисали врли умови наше цивилизације, од Сократа преко Тороа до Гандија који између осталог каже да је грађанска непослушност урођено право човека које не може да се преда без предаје човековог самопоштовања. А пошто надстрешница представља трагичну кулминацију вишегодишњег урушавања друштва од стране СНС-а, разумљиво је да је борба у виду грађанске побуне и непослушности уједно и протест против лоше политике СНС власти. Но, то није примарни циљ побуне будући да ангажованост унутар политике из њеног вишег грађанског регистра не подразумева долазак студената на власт, већ легитимни притисак на власти да ради по Уставу и закону. Управо су такво ангажовање као посебну вредност препознали декани побуњеног универзитета које Вулетић не помиње, вероватно у намери да масовну побуну реторички сведе на „групу студената” и на тај начин прикрије оно што се прикрити не може – масовност побуне у којој учествују и студенти и професори и декани и наставници и ученици основних и средњих школа, уз изражену подршку родитеља. У том смислу се може разумети да ректорски колегујум подржава студенте јер у њиховој борби препознаје залагање за виши морални циљ, свестан истине да се исти не може остварити институционалним путем у систему нефункционалних институција. Уосталом, одлуке које се тичу најбољег интереса друштва такође су и у најбољем интересу универзитета. Притом, не постоји противречност коју власт настоји да прикаже као лицемерно поступање студената који се залажу за функционисање институција док у исто време блокирају институцију универзитета. Истина је заправо да студенти блокирају једну од ретких институција која функционише како би тиме приморали власт да одблокира све остале институције које годинама не функционишу. Или пак функционишу као продужене руке владајуће странке. Вулетић то као да не види па се дотиче и основних и средњих школа где по њему „неки наставници себи дају за право под изговором некакве политичке приче да угрожавају оно што је основни интерес школа, оно што је Конвенција о дечјим правима, оно што је Устав, оно што су закони”. Они (наставници), „угрожавају сва та права детета на образовање зарад некаквих парола”. Да ли је то баш тако?
Као и универзитетски наставници, и наставници у основним и средњим школама су препознали частан циљ студентских протеста па су у жељи да подрже студентске захтеве, ризикујући посао и плате, ступили у обуставу наставе. То су учинили упркос томе што су препуштени на милост и немилост исполитизованом министарству просвете и директорима школа који су у већини случајева власници књижице владајуће странке, о чему професор Вулетић не говори јер се залаже (бар је у време мог студирања било тако), за вредносну неутралност социолога. Али га то ипак не спречава да, искачући из вредносне неутралности, упире прстом у тамо „неке наставнике” који под изговором „неке политичке приче”, лишавају децу права на образовање „зарад некаквих парола”. Неодређеним терминима (неки, неке, некаквих), Вулетић као да настоји да релативизује и обезвреди наставнике и њихово настојање да подрже студенте и допринесу бољем друштву. Како? Тако што их оптужује да крше Конвенцију о дечијим правима због „некакве пароле”. Професор Вулетић међутим пропушта да примети како Конвенција о дечјим правима подразумева да је држава у обавези да заштити децу од штетних медијских садржаја што се годинама не дешава јер страначки медији попут Пинка, Хепија и Информера, годинама без икаквих скрупула раде оно што Конвенција о дечијим правима забрањује. У Конвенцији такође постоји и право детета да се удружује с другом децом, да слободно мисли и говори. Вулетић не помиње да се матуранти, али и ученици нижих разреда средњих школа (уз сагласност родитеља), самоорганизују, бојкотују наставу и свакодневно на улицама одају петнаестоминутну пошту страдалима у Новом Саду. Наставник је у таквој ситуацији дужан да управо у складу с Конвенцијом о дечијим правима стане уз ученике који су се удружили како би подржали борбу за успостављање нормалног друштва. Јер кад наставник стане уз ученике како би на улици одао петнаестоминутну пошту страдалима у Новом Саду, он својим чином преноси ученицима важну лекцију о универзалној вредности човечности, а што се у систему који атакује на људске вредности доживљава као ремећење ефикасности. Исте оне ефикасности која је и довела до усмрћивања људи услед пада надстрешнице. Па ипак, Вулетић иронично констатује да „школе постоје због наставника, а не због деце, факултети постоје због наставника, а не због студената, и да је то основни проблем са којим ово друштво (...) мора да се бави...”. 
Основни проблем са којим ово друштво треба да се бави, а који професор Вулетић превиђа, јесте понашање власти која не поштује Устав и селективно примењује законе које усваја на аутократски начин, а онда позива на њихово поштовање. Основни проблем је системска корупција која се не може решити после тринаест година хапшењем неколицине преступника из ниших ешалона власти, док се на стотине других и даље баве коруптивним радњама, поготово на вишим нивоима управљања. Просветни радници се буне против таквог система, дакле боре се за поштовање уставности и законитости, и то своје неслагање са поступцима власти која крши Устав, законе и Конвенцију о дечијим правима, манифестују обуставом наставе и грађанском непослушношћу. Савест им не дозвољава да реализовањем наставе у корумпираном систему дају легитимитет том истом систему. Јер, савесно залагање за виши циљ, а то је нормализација друштва, дозвољава привремено суспендовање права на образовање (обустава наставе), и слободе кретања (блокада саобраћајница). Уосталом, Ганди нам говори да се не потчињавамо законодавству ако је оно у сукобу са нашом савести. А савест нам говори да кад је држава корумпирана или њом доминира нека империјална сила, грађанин може да се побуни и прекрши законе у циљу симболичког рушења система. Таква ненасилна непослушност кршења закона која не укључује моралну нискост појављује се, према Гандију, као симбол побуне против државе (нарочито оне корумпиране). Професор Вулетић међутим тврди да је показатељ демократског карактера СНС власти то што она није употребила силу да разбије протесте студената. На тај начин он обрће ствари те ненасилно поступање приписује доказано недемократској власти која годинама врши институционално насиље над грађанима, и која би и сада радо употребила силу да није свесна погубности таквог чина по сопствене интересе.

*Социолог
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа