Šta nam govori Gandi

Profesor Vladimir Vuletić smatra, prenosi „Politika onlajn”, „da blokade fakulteta od strane grupe studenata, protesti koji se organizuju i zahtevi studenata nemaju baš mnogo veze sa padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu”. Vuletiću je „od početka nejasno da se studenti kao bune i žale na situaciju u društvu i u institucijama, a jedina institucija s kojom imaju neposredan kontakt su fakulteti i univerziteti”. On zamera rektorskom kolegijumu to što zavisi od toga šta će da kažu studentski plenumi umesto da donosi odluke u najboljem interesu univerziteta, bez obzira da li će se s njima složiti država ili studenti. „Problem je to što vi imate napad na politiku koju ova vlast vodi”, zaključuje Vuletić. 
Da li studentski zahtevi, protesti i blokade imaju veze sa padom nadstrešnice ili „nemaju baš mnogo veze”, kao što tvrdi profesor Vuletić, što bi ipak značilo da imaju bar malo veze, umnogome zavisi od toga kako ko shvata politiku, sredstva i ciljeve. Za razliku od Vuletića, ja recimo vidim da ključni zahtev studenata, a to je njihov prvi zahtev, i te kako ima veze s padom nadstrešnice koja je i bila povod da sudenti stupe najpre u blokade ulica odavajući petnaestominutnu poštu stradalima u Novom Sadu, a zatim i u blokade fakulteta, nakon napada na studente FDU u trenutku odavanja pošte stradalima. Sve što studenti od tada rade može se podvesti pod nenasilnu borbu i direktnu akciju u koje spadaju i blokade fakulteta i saobraćajnica koje, ruku na srce, imaju oblik prinude ali nenasilne. Krajnji cilj je društvo u kojem će institucije raditi svoj posao. 
Kad se vrednost pravičnog i dobrog društva postavi kao vrhovni cilj, onda je svaka priča o nezakonitim sredstvima kojima se dolazi do takvog cilja, unutar postojećeg korumpiranog sistema, deplasirana. Pogotovo jer je građanska neposlušnost vrsta pobune koju su promovisali vrli umovi naše civilizacije, od Sokrata preko Toroa do Gandija koji između ostalog kaže da je građanska neposlušnost urođeno pravo čoveka koje ne može da se preda bez predaje čovekovog samopoštovanja. A pošto nadstrešnica predstavlja tragičnu kulminaciju višegodišnjeg urušavanja društva od strane SNS-a, razumljivo je da je borba u vidu građanske pobune i neposlušnosti ujedno i protest protiv loše politike SNS vlasti. No, to nije primarni cilj pobune budući da angažovanost unutar politike iz njenog višeg građanskog registra ne podrazumeva dolazak studenata na vlast, već legitimni pritisak na vlasti da radi po Ustavu i zakonu. Upravo su takvo angažovanje kao posebnu vrednost prepoznali dekani pobunjenog univerziteta koje Vuletić ne pominje, verovatno u nameri da masovnu pobunu retorički svede na „grupu studenata” i na taj način prikrije ono što se prikriti ne može – masovnost pobune u kojoj učestvuju i studenti i profesori i dekani i nastavnici i učenici osnovnih i srednjih škola, uz izraženu podršku roditelja. U tom smislu se može razumeti da rektorski kolegujum podržava studente jer u njihovoj borbi prepoznaje zalaganje za viši moralni cilj, svestan istine da se isti ne može ostvariti institucionalnim putem u sistemu nefunkcionalnih institucija. Uostalom, odluke koje se tiču najboljeg interesa društva takođe su i u najboljem interesu univerziteta. Pritom, ne postoji protivrečnost koju vlast nastoji da prikaže kao licemerno postupanje studenata koji se zalažu za funkcionisanje institucija dok u isto vreme blokiraju instituciju univerziteta. Istina je zapravo da studenti blokiraju jednu od retkih institucija koja funkcioniše kako bi time primorali vlast da odblokira sve ostale institucije koje godinama ne funkcionišu. Ili pak funkcionišu kao produžene ruke vladajuće stranke. Vuletić to kao da ne vidi pa se dotiče i osnovnih i srednjih škola gde po njemu „neki nastavnici sebi daju za pravo pod izgovorom nekakve političke priče da ugrožavaju ono što je osnovni interes škola, ono što je Konvencija o dečjim pravima, ono što je Ustav, ono što su zakoni”. Oni (nastavnici), „ugrožavaju sva ta prava deteta na obrazovanje zarad nekakvih parola”. Da li je to baš tako?
Kao i univerzitetski nastavnici, i nastavnici u osnovnim i srednjim školama su prepoznali častan cilj studentskih protesta pa su u želji da podrže studentske zahteve, rizikujući posao i plate, stupili u obustavu nastave. To su učinili uprkos tome što su prepušteni na milost i nemilost ispolitizovanom ministarstvu prosvete i direktorima škola koji su u većini slučajeva vlasnici knjižice vladajuće stranke, o čemu profesor Vuletić ne govori jer se zalaže (bar je u vreme mog studiranja bilo tako), za vrednosnu neutralnost sociologa. Ali ga to ipak ne sprečava da, iskačući iz vrednosne neutralnosti, upire prstom u tamo „neke nastavnike” koji pod izgovorom „neke političke priče”, lišavaju decu prava na obrazovanje „zarad nekakvih parola”. Neodređenim terminima (neki, neke, nekakvih), Vuletić kao da nastoji da relativizuje i obezvredi nastavnike i njihovo nastojanje da podrže studente i doprinesu boljem društvu. Kako? Tako što ih optužuje da krše Konvenciju o dečijim pravima zbog „nekakve parole”. Profesor Vuletić međutim propušta da primeti kako Konvencija o dečjim pravima podrazumeva da je država u obavezi da zaštiti decu od štetnih medijskih sadržaja što se godinama ne dešava jer stranački mediji poput Pinka, Hepija i Informera, godinama bez ikakvih skrupula rade ono što Konvencija o dečijim pravima zabranjuje. U Konvenciji takođe postoji i pravo deteta da se udružuje s drugom decom, da slobodno misli i govori. Vuletić ne pominje da se maturanti, ali i učenici nižih razreda srednjih škola (uz saglasnost roditelja), samoorganizuju, bojkotuju nastavu i svakodnevno na ulicama odaju petnaestominutnu poštu stradalima u Novom Sadu. Nastavnik je u takvoj situaciji dužan da upravo u skladu s Konvencijom o dečijim pravima stane uz učenike koji su se udružili kako bi podržali borbu za uspostavljanje normalnog društva. Jer kad nastavnik stane uz učenike kako bi na ulici odao petnaestominutnu poštu stradalima u Novom Sadu, on svojim činom prenosi učenicima važnu lekciju o univerzalnoj vrednosti čovečnosti, a što se u sistemu koji atakuje na ljudske vrednosti doživljava kao remećenje efikasnosti. Iste one efikasnosti koja je i dovela do usmrćivanja ljudi usled pada nadstrešnice. Pa ipak, Vuletić ironično konstatuje da „škole postoje zbog nastavnika, a ne zbog dece, fakulteti postoje zbog nastavnika, a ne zbog studenata, i da je to osnovni problem sa kojim ovo društvo (...) mora da se bavi...”. 
Osnovni problem sa kojim ovo društvo treba da se bavi, a koji profesor Vuletić previđa, jeste ponašanje vlasti koja ne poštuje Ustav i selektivno primenjuje zakone koje usvaja na autokratski način, a onda poziva na njihovo poštovanje. Osnovni problem je sistemska korupcija koja se ne može rešiti posle trinaest godina hapšenjem nekolicine prestupnika iz niših ešalona vlasti, dok se na stotine drugih i dalje bave koruptivnim radnjama, pogotovo na višim nivoima upravljanja. Prosvetni radnici se bune protiv takvog sistema, dakle bore se za poštovanje ustavnosti i zakonitosti, i to svoje neslaganje sa postupcima vlasti koja krši Ustav, zakone i Konvenciju o dečijim pravima, manifestuju obustavom nastave i građanskom neposlušnošću. Savest im ne dozvoljava da realizovanjem nastave u korumpiranom sistemu daju legitimitet tom istom sistemu. Jer, savesno zalaganje za viši cilj, a to je normalizacija društva, dozvoljava privremeno suspendovanje prava na obrazovanje (obustava nastave), i slobode kretanja (blokada saobraćajnica). Uostalom, Gandi nam govori da se ne potčinjavamo zakonodavstvu ako je ono u sukobu sa našom savesti. A savest nam govori da kad je država korumpirana ili njom dominira neka imperijalna sila, građanin može da se pobuni i prekrši zakone u cilju simboličkog rušenja sistema. Takva nenasilna neposlušnost kršenja zakona koja ne uključuje moralnu niskost pojavljuje se, prema Gandiju, kao simbol pobune protiv države (naročito one korumpirane). Profesor Vuletić međutim tvrdi da je pokazatelj demokratskog karaktera SNS vlasti to što ona nije upotrebila silu da razbije proteste studenata. Na taj način on obrće stvari te nenasilno postupanje pripisuje dokazano nedemokratskoj vlasti koja godinama vrši institucionalno nasilje nad građanima, i koja bi i sada rado upotrebila silu da nije svesna pogubnosti takvog čina po sopstvene interese.

*Sociolog
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista