Птице из клавира

Тачно пре сто година, управо на данашњи дан, у Авињону се родио Оливије Месијан (1908-1992), велики француски композитор, који је био и мало више од тога: посвећени оргуљаш, писац, професор и орнитолог. Због овог последњег, птице само што не лете кроз музику коју нам је оставио један од најнеобичнијих композитора 20.века. У целом свету обележава се поменута годишњица, посебно у Паризу где је ове недеље завладала права месијаноманија. На стотине места свирају његову музику. Тај звук није мимоишао ни Београд, у коме се, иначе, баш и није могао често чути. Месијанова „стота”, додуше, неће бити прослављена вечерас већ у суботу, на Коларцу, где ће овде први пут бити изведен његов „Каталог птица”, премијера на коју се дуго чекало. Ево је, коначно, понајвише захваљујући пијанисткињи Ирини Дечермић, која је покренула овај пројекат и укључила у њега неколико својих колега и ликовних уметника.

Фасцинантан је податак да је мали Месијан, син преводиоца Шекспира и поетесе, сам научио да свира на клавиру и чита ноте. Наравно, то не значи да је био самоук, већ само чудо од детета које је тако закорачило у свет музике. Када се касније ишколовао и постао све оно што написасмо, он је са страшћу орнитолога ослушкивао, снимао птице и после преслушавао њихов пој. И тако се инспирисао њиховом песмом, баш као и природом уопште, те хришћанском вером, древном Грчком, Индијом... За птице је говорио да су највећи музичари, да су оне биле то пре људи, да су „измислиле” групну импровизацију, хроматску скалу...

О делу које ће Београђани слушати у суботу, а које је протеклог викенда имало успешну претпремијеру, или „генералну пробу” концерта (без ликовног сегмента) у Суботици, иницијаторка пројекта Ирина Дечермић нам је испричала:

– Птице су Месијанови хероји, главни, или барем значајни, јунаци његових дела. „Каталог птица” писан је за соло клавир, а ја сам помислила да би било лепо да се окупи група пијаниста и да сваки одсвира по једну „птицу”. У каталогу их има 13, а ми смо одабрали шест. Цео „Каталог” потрајао би пуна три сата... Ја ћу бити Златна вуга, мада ми је жеља била – Модри кос. Али, вуга је најграциознија и мени је као јединој пијанисткињи у овом друштву била некако најближа. Тај мој неостварени кос нека мало сачека, јер ја још од ране младости сањам да свирам Месијана и тек сада остварујем ту давну, дивну жељу.

Остале „птице” у овом пијанистичком јату су: Уки Оваскаинен, Дарије Себић, Александар Марковић, Невен Шобајић и Владимир Глигорић.

Изненађење, не само за публику већ и за пијанисте, биће и пратећи „ликовни каталог”, визуелни доживљај онога што ће се на Коларцу слушати те вечери, а који стиже у последњи час са потписом Ане Михаиловић, Мрђана Бајића и Милана Тврдишића.

– Месијан је говорио за себе да је колорист, уметник који слика звуком. За мене је он пре свега надреалиста чија музика тражи целог уметника, али, богами, и целог слушаоца – каже Ирина Дечермић

Све те Месијанове „слике” и боје су, ипак, својеврсна изложба – за уши.