Да ли Шмит планира бег из БиХ?

Александар Врањеш

Кристијан Шмит, немачки држављанин с нелегалним боравиштем у Босни и Херцеговини који се лажно представља као високи представник, нашао се у проблему. Након што је посланичка група Алтернативе за Немачку (АфД) поставила питања Савезној влади у вези с легитимитетом Шмитове улоге у БиХ, овај немачки функционер је напрасно променио функцију. Више се не представља лажно као високи представник, него као лажни председавајући управног одбора Савета за имплементацију мира. На тај начин се досетио да избегне потенцијално кривично гоњење у властитој држави повезујући своју функцију с другим телом које није дејтонска категорија и чији легитимитет се не добија у Савету безбедности УН.

Анекс 10 Дејтонског мировног споразума, који се још назива и „Споразум о спровођењу цивилног дела мировног решења” дефинисао је улогу високог представника да „надгледа”, „одржава”, „координише”, „олакшава”, „извештава”, „усмерава” кроз интерпретативна овлашћења везана искључиво за овај анекс. У Дејтону му није дато овлашћење да тумачи комплетан споразум и све његове анексе, те да усваја, намеће, поништава, суспендује, смењује, доноси одлуке, врши измене устава, доношење закона и сл, нити има право да сам интерпретира своја овлашћења. У пракси таква овлашћења му је дао Савет за имплементацију мира, фантомско тело које није саставни део Дејтонског споразума, нити га познају резолуције Савета безбедности Уједињених нација.

У периоду између парафирања споразума у Дејтону и потписивања у Паризу, одржана је Конференција за имплементацију мира у Лондону, на којој нису дата никаква додатна овлашћења високом представнику, али је зато створен нови оквир из којег ће у наредним годинама високи представник присвојити сасвим нова вандејтонска извршна овлашћења посредством тада формираног Савета за имплементацију мира – ПИК.

Дејвид Чендлер, стручњак за Дејтонски споразум с Универзитета у Вестминстеру, истиче да је ПИК био само правна измишљотина с циљем да се међународна управа над дејтонским процесом учини кохерентном, али без рестриктивних стега међународног права. Баронеса Паулина Невил Џоунс, бивши политички директор Министарства иностраних послова Велике Британије и вођа британске делегације на дејтонској мировној конференцији, била је пресудна за успостављање ПИК-а. У свом говору на конференцији „Преиспитивање распада Југославије” у организацији Центра за студије југоисточне Европе Факултета за славистику и источноевропске студије Лондонског универзитетског колеџа 18. јуна 2004. године најбоље је описала атмосферу с конференције која је створила ПИК: „Сви су знали да је реч о подвали. Али сви су такође знали да морамо нешто да смислимо.” Другим речима, Дејтонски мировни споразум свесно је прекршен у Лондону од стране дела међународне заједнице чак и пре његовог потписивања, с намером да успостави механизам за будућа правна насиља првенствено на штету Републике Српске и српског народа, а изван оквира међународног права. Тај механизам је додатно ојачан 1997. године кроз самопрокламовано диктаторско овлашћење високог представника познатије као „бонска овлашћења” на основу којих је наметнуо десетине одлука о законима, 105 амандмана на уставе Републике Српске и Федерације БиХ, без судског процеса кажњене су стотине грађана БиХ српске националности, укидане одлуке Уставног суда БиХ, итд. Само у периоду од децембра 1997. до септембра 2014. године, „бонска овлашћења” примењена су од стране високих представника 958 пута, чиме је почињено огромно правно насиље у БиХ, све уз подршку дела међународне заједнице.

Тако смо дошли и до Шмита и његове одлуке о наметању измене Кривичног законика БиХ искључиво с циљем да би омогућио политичке прогоне непослушних представника Срба кроз ново кривично дело „неизвршавање одлука високог представника” посредством Суда и Тужилаштва БиХ.

Уз то је имао снажну подршку бившег америчког амбасадора у БиХ Мајкла Марфија, који га је уверавао да ће САД стајати уз њега до краја и који је личним утицајем и притиском обезбедио да Тужилаштво и Суд БиХ покрену поступак и осуде Милорада Додика према овом новом кривичном делу. На Шмитову жалост, Марфи је напустио БиХ средином прошлог месеца, али инсценирани судски процес против Додика је прошле недеље окончан према Марфијевим упутствима. Република Српска је реаговала тачно онако како су званичници најављивали дуже од годину дана уназад, тако да се Шмит нашао у „необраном грожђу”. Босна и Херцеговина се данас налази у највећој политичкој кризи од краја рата, америчка амбасада се након Марфијевог одласка потпуно пасивизирала, европски амбасадори у БиХ су Шмита само подсетили како су га на време упозоравали да се на игра ватром, а Савет за имплементацију мира не може да се усагласи више од флоскуле да је важно вратити се на владавину права. Шмит без Марфија, америчке силе и неког функционалног плана „Б” остао је на ледини, а уз то, ако додамо да му у властитој земљи оспоравају легитимитет, можемо само констатовати да се заплео као Шмит у кучине.

Иначе пре две године смо сазнали какву репутацију ужива Шмит у властитој држави. Веома гледани телевизијски шоу програм на њемачком ЗДФ-у „Магазин ројале” посветио је Шмитовом мандату у БиХ хумористичку репортажу чија је окосница гласила „франконијски г...ар нас срамоти у БиХ”. Водитељ се пита како је овај бивши савезни министар пољопривреде кога немачка јавност памти по дозволи за хербицид глифосат, увођењу прасетине у вртиће и одавању почасти нацистичким ратним злочинцима дошао на ово место у БиХ где је ситуација и даље компликована. Кад се водитељ нашалио да је Шмит изгледа умислио да је Бог, ни слутио није да ће два месеца након његове репортаже тај исти Шмит наметнути измене Кривичног законика БиХ којим ће своју вољу уздићи на ниво неприкосновености. Тако да данашњи хаос који је Шмит произвео вероватно не изненађује немачку јавност, него се више чуде како је овај човек уопште дошао у ситуацију да доноси неке одлуке у некој страној држави. То питање је поставио и АфД и биће занимљиво гледати како ће немачка Савезна влада да оправда Шмита и чињеницу да на територији БиХ борави с немачким дипломатским пасошем и да га обезбеђују баварски полицијски службеници.

На крају да се вратимо питању с почетка овог текста. Последњих неколико месеци, како је притисак растао, а инсценирани судски процес против Додика одмицао, нервоза код Шмита била је све већа и већа. Неколико пута је долазио код Марфија с предлогом да поднесе оставку. Сваки пут га је овај његов бивши партнер молио да то не чини с објашњењем да би то био крај ОХР-а, јер не би други пут могли да направе ову превару с избором лажног високог представника мимо Савета безбједности УН у новим геополитичким околностима и с Трампом на челу САД. Данас више нема Марфија у БиХ, амбасадори ЕУ окренули су му леђа, ПИК не може да се усагласи без америчког управљања, а он и сам се више не представља као високи представник. Тако да се данас поставља питање да ли је марионетски Суд БиХ осудио Додика због неизвршавања одлука председавајућег управног одбора Савета за имплементацију мира или неког непостојећег високог представника.

Све то заједно оставља Шмиту само могућност да купи авио-карту, напусти БиХ и узме адвоката у Немачкој због хаоса у БиХ који је починио са својим партнером Марфијем.