Добротворка осуђена на принудни рад

Шабац – Окружни суд у Шапцу рехабилитовао је јуче др Ружицу Војић (1897–1974), коју је Војни суд при команди подручја Шабац фебруара 1945. године осудио на три године тешког присилног рада и губитак грађанске части у трајању од пет година, због, како је наведено у пресуди, сарадње са четницима. За ову тешку оптужбу режим је искористио провокатора Миленка Живковића, предратног келнера, а потом комесара Дома народног здравља у Шапцу, кога је Ружица наводно наговарала да пређе у четнике и предлагала му да им однесе новац и санитетски материјал. Келнерова изјава била је довољна да се докторка пошаље на робију.

Захтев за постхумну рехабилитацију поднео је Народни музеј у Шапцу, коме су Ружица и њена сестра Марија завештале кућу у Масариковој улици 77 и сву покретну имовину. Међу остављеним стварима налазио се и њен затворски дневник, аутентично сведочанство о том трагичном времену.

Ружица Војић била је ћерка Пауна Војића, познатог шабачког бојаџије и вуновлачара. Медицину је завршила у Прагу 1927, изврсно је говорила чешки и немачки језик, а по повратку у родни Шабац одмах се укључила у рад Кола српских сестара и Црвеног крста, који ју је наградио златном значком 1936.

Као председница шабачке подружнице Црвеног крста, докторка Војић је већ првих дана окупације била притворена. Касније, током читавог рата, несебично се ангажовала на збрињавању избеглица, да би у затвор поново доспела 24. октобра 1944, дан по уласку партизана у Шабац. Озна ју је држала утамничену две седмице, а када нису пронађени докази за њено „антинародно деловање”, пустили су је на условну слободу и наредили да се може кретати само на релацији кућа–болница.

– Два месеца касније уследила је оптужба Озниног провокатора. Војићева је ухапшена 23. децембра 1944, а осуђена 24. фебруара 1945. године и истог дана упућена у радни логор. Робијала је у Шапцу, Ваљеву и Нишу. Водила је дневник у којем су описане многе потресне сцене, али који открива и мало познате детаље о судбинама других Шапчана. Она наводи имена појединих џелата и жртава које је сретала по тамницама – каже судија Гојко Лазарев.

Докторка је, такође, писала о логору на Сави, где су Немци за време рата држали Јевреје, а партизани потом затварали Шапчане, и принудном раду неколико хиљада мушкараца и жена у логору на месту где је направљена фабрика „Крушик” у Ваљеву. По имену и презимену говорила је о несавесним лекарима, који су се грабили за положај код комунистичких власти, па чак се и светили појединим затвореницима. Овај рукопис пронашао је покојни кустос шабачког музеја Миливој Васиљевић у кући коју су докторка и сестра поклониле, а оригинал се чува у архиву Српског лекарског друштва.

– Тешко нарушеног физичког и психичког здравља, Ружица је преминула 1974. у болници у Падинској Скели. Иако легат, њена кућа је продата крајем осамдесетих година, и на том месту су подигнути локали. Када сам 2005. дошао у музеј, није се знало ни где је сахрањена. Уз помоћ запослених у ЈКП „Стари град” пронашли смо гробницу породице Војић, где су поред родитеља и обе сестре. Од тада, сваке године, дан смрти наше велике добротворке обележавамо полагањем венца и давањем помена у локалном листу – каже за наш лист директор шабачког музеја Бранислав Станковић.

Народни музеј у Шапцу ће поводом рехабилитације др Ружице Војић до краја године приредити изложбу њених фотографија и завештаних предмета. Наредне године, ова установа ће штампати и њен затворски дневник.

Мирољуб Мијушковић