Од Платона до шизофреније

Рат је ноћна мора историје. За нацију и државу, његова предност је у томе што производи уједињену гомилу, чврсто спојену истоветном идеологијом, што одвлачи пажњу са унутрашњих проблема и фундаменталних питања. Његова привлачност за појединца јесте та да рат уноси дозу узбуђења у незадовољне животе. Нимало није случајно што популарни конзументни облици културе, као што су роман и филм, до балчака експлоатишу тему рата.

Кенет Вајт, шкотски писац који живи у Бретањи и који је данас и сутра гост Београда на позив свог издавача „Геопоетике”, овако коментарише крвави распад СФРЈ, и раздвајање Црне Горе од Србије у којима је као у једној држави боравио пре једанаест година. У ексклузивном разговору за „Политику”, вођеном путем електронске поште уочи доласка у Београд, славни писац, оснивач филозофско-књижевног правца геопоетике, добитник најпознатијих светских књижевних награда и превођен на двадесетак језика, додаје, као да жели да упути речи охрабрења:

– Свему томе упркос, увек је постојала космополитска, космопоетичка визија. Ево једног од мојих омиљених филозофа, Епикура, који каже: „Ако човек размишља у оквирима локалних подела онда, наравно, свако има земљу у којој је рођен, али ако узима у обзир свеукупну ширину и пространство света, онда постоји једна једина земља за све, и једна постојбина, универзум.”

Ипак, рекли сте једном, живимо у цивилизацији чија је природа шизофрена. Мислите ли и даље исто?

Који год клинички термин био употребљен, довољно је јасно: свуда постоје знаци о томе да у цивилизацији, можда у самом човечанству, постоји дубока патологија. Фројд о томе говори у својој „Цивилизацији и незадовољствима која носи”. Али, психоанализа проблем види само у границама породице и секса. Ја мислим да то морамо сагледати у ширем контексту. Због чега практикујем оно што називам анализом цивилизације. Она може започети задирањем уназад у антропологију и етнологију, са свом том филмском индустријом богова, богиња, ђавола, анђела и чиме све не, а што је човечанство само себи измислило и пројектовало на свет, па хиљадама година трпа у дечје главице. И то тера и даље. Погледајте само те ужасне филмове и ту књижевност препуну фантазија који само навиру. Неки људи то зову „поезијом”, ја не – права поезија земље је негде другде.

То се наставља и у политичкој сфери: статистика нам говори да 70 одсто Американаца не може да замисли председника који не верује у Бога… Благи Боже! А изван те, антрополошке, сфере постоји домен интелектуалног. Врста шизофреније појављује се са платонском метафизиком која раздваја интелект од чула, идеал од стварности. Са резултатом да чула и стварност постају све гушћи и гушћи, док интелект и идеал постају све тањи и прозирнији. Све се погоршава почетком модерности, картезијанским расцепом између „мислећег бића” (човек) и спољашњег света, и почетком савременог пројекта потпуне превласти човечанства над природом – резултат је, ето, еколошки ужас и физичка дегенерација.

Рецесија која захвата свет натераће људе на интроспективни поглед. Да ли у томе видите излаз из животног хаоса?

Оном кога ја називам интелектуалним номадом то је јасно, али он се не задовољава једноставним тумачењима већ напушта главни утрти пут, аутостраду историје, и следи стазу која води изван патологије. Знајући да је свака култура парцијална јер развија неке аспекте живота а запоставља друге, он се креће од културе до културе у покушају да допре до нечега што би било потпуна култура. Али, изнад свега, он обнавља везу са земљом, вежбајући чулну интелигенцију, интелигентну чулност, што је тачка од које се улази у геопоетику. Мој одговор, дакле, на Ваше питање о излазу, гласи: анализа цивилизације, интелектуални номадизам и геопоетика.

Живите повучено у Бретањи. То је једна димензија егзистенције; шта је са другом – са животом у свету, у центру друштвених и културних збивања?

Ја сам врло друштвен, знате. Иако, можда, у суштини, радикални индивидуалиста, увек сам оснивао групе. Почео сам са једном у Глазгову, посвећеном „културној револуцији” (није алузија на Мао, већ на Тао). Касније сам, у Француској, увучен у побуну 1968, основао једну у Паризу. Увек сам држао много предавања, што на универзитету што јавно. А пре двадесет година покренуо сам Међународни институт за геопоетику. Равнотеже ради (многостране су моје активности и живот), истина је да говорим о апсолутној потреби самоће и да примењујем оно чему подучавам. И то није само зато да бих наставио свој посао већ што мислим да је самоћа интегрални део сваког савршеног живота. Други људи су нам, наравно, потребни али нам је такође потребно да будемо сами са универзумом, да бисмо медитирали, контемплирали, продубљивали наше постојање. Превише друштвености не само да може да буде јако досадно, већ може да допринесе губљењу сваког склада. А парадоксално је да баш самотна особа има врло често највише да понуди друштву.

Многима је, ипак, такав свет непривлачан. Шта је толико променило човека да испуњење тражи у гомили и, првенствено, у новцу?

У књизи „Кућа плиме и осеке” приказујем живот некога (мене) ко се одупире друштвеном систему, који појединца све више сматра чистим конзументом и чији је главни мотив не да развија индивидуалност већ да заради новац. Одмах да кажем: то није жилави отпор, милитантни отпор, то је отпор кроз смех.

Том општем ставу следи слика у којој тај неко иде различитим путевима развијања снажних животних веза: он ходи усамљеним стазама и дуж плажа, иде на острва, истражује градове, чита књиге у својој библиотеци… Друштвени живот је и у свему томе. У представљању његових комшија: земљорадника и локалних рибара. У писмима које он прима, и у посетама, неким шаљивим, неким на ивици патологије коју смо овде већ спомињали. Ако у мојим есејима истражујем идеје и културе, у прози и у путописима представљам живот у покрету са конкретним детаљима, док у песмама изражавам посебно снажне тренутке искуства. Потребне су ми три врсте књига. Све оне, својим различитим путевима, воде до једног простора који сам у почетку назвао „бели свет” (неозначен, изван уобичајене мапе појмова), а који сада зовем „отворени свет”.

Велики број својих књига посветили сте другим културама; отворени према њима, зближавали сте наоко тако удаљене народе и људе.

Део онога што ја радим састојао се у трагању по свету, изнад простора и времена, у потрази за умовима који имају ту врсту визије, и у потрази за тренуцима када је та визија попримала политичке и културне облике. Као што је био онај, када су се, на пример, у време када је Атина била на врхунцу, срели политичар, Перикле, архитекта, Фидије, и песник, Софокле, са идејом да од ње створе „светску школу”. То ће рећи, ја нисам довољно идеалистички настројен да бих се зауставио код етичких и филозофских лекција. Још много од темеља ваља изградити. Сав мој рад, геопоетику укључујући, говори о том постављању основице. О враћању базичном и развијању једног оригиналног пута који би одатле кретао. Геопоетика је противотров геополитици.

Критичар „Санди тајмса” напомиње да бисте баш Ви могли бити „нови пророк”. Како себе видите?

Не видим себе као некога ко само ствара књиге, једну за другом, већ као неког ко заокружује целокупно дело. Никада нисам настојао да будем део „књижевне сцене” (коју, највећим делом, сматрам потпуно безначајном, баш као што је то и највећи део онога што се проглашава „креативношћу”); себе видим као некога ко своје дело развија онако како корал развија свој гребен или река свој систем, и некога ко би могао да има трајан утицај.

Анђелка Цвијић

---------------------------------------------------------

Сусрети са читаоцима

„Геопоетика” је управо објавила најновију књигу Кенета Вајта „Кућа плиме и осеке” у преводу Спасе Ратковић са француског језика. Исти издавач је, до сада, објавио и његове књиге „Номадски дух”, „Висораван албатроса”, „Писма из Србије и Црне Горе”, „Дивљи лабудови” и „Плави пут”.

Вајт ће данас у 15.00 одржати јавно предавање „Основе геопоетике” на Филолошком факултету, а превод је обезбеђен. Сутра, у 19.00, у Римској дворани Библиотеке града Београда,биће представљена „Кућа плиме и осеке”, после чега ће уследити разговор са посетиоцима. Поред Кенета Вајта, говориће директор „Геопоетике”, књижевник Владислав Бајац, и уредници, историчар Милан Ристовић и филозоф Јован Чекић. Након разговора, Кенет Вајт ће потписивати своје књиге.