Ганди би се постидео

„Једини начин да живиш је 
да пустиш и друге да живе”
Ганди

Захваљујем колеги Јашовићу што је обратио пажњу на текст у којем су пренета нека сматрања која сам изнео у једном ТВ програму. Захваљујем се и јер ми је отварајући ову полемику дао прилику да нека места за која сам сматрао да су општепозната појасним, а да неке ставове додатно елаборирам. 
Кренимо од општепознатог. Сигуран сам да је колега Јашовић био на часу на којем се говорило о разлици између узрока и повода. Морао би, дакле, да зна да оно што је тренутни окидач за реакцију (ПОВОД) не мора бити УЗРОК неке појаве који обично чини сплет на први поглед не нужно видљивих објективних или субјективних услова. Обично се као илустративан пример повода за почетак Првог светског рата наводи атентат Гаврила Принципа на надвојводу Франца Фердинанда, али нико озбиљан то не узима као узрок Великог рата. Дакле, у том смислу, како рекох, „пад надстрешнице нема баш много везе” са студентским блокадама. 
Са чим онда има везе? О томе у тој емисији нисам говорио, али сам на другим местима изнео низ хипотеза за чије набрајање, а камоли разраду треба много више простора него што допушта кратак полемички одговор. Но, упркос томе, колега Јашовић полемише и с оним што нисам рекао па нереченом супротставља свој став. Позивајући за сведоке Сократа, Тороа и Гандија, он једноставно закључује да „надстрешница представља трагичну кулминацију вишегодишњег урушавања друштва од стране СНС-а”. 
Немам никакву потребу ни жељу да браним СНС ни од Бориса ни од Сократа. Заиста, владавина те странке по мом мишљењу не представља битан помак у односу на владавине свих претходних гарнитура од времена КПЈ. Њу, као и претходне, карактерише доминација кадровске (партијске) управе над бирократском с многобројним манама и одређеним предностима таквог система. Имам, међутим, интелектуални порив да се супротставим неподношљивој једноставности „објашњења” које позивајући се притом на Сократа, Тороа и Гандија нуди Борис. То можда „пије воду” у некој партијској школи, али не представља нимало стимулативан основ за било какву озбиљну расправу. 
Да је мање дневополитички острашћен, Борис не би доводио у питање чињеницу да однос према ненасилним протестима заиста представља вододелницу између демократских и аутократских и диктаторских режима. Сетио би да су основни атрибути аутократске власти ограничења политичких слобода, медијско једноумље и цензура, физичка репресија према неистомишљеницима… Далеко од тога да је Србија шампион демократије и узор демократске власти, али овде свакако није ауторитарни режим. О томе сведоче и рангирања која, уз сву пристрасност, Србију сврставају у оно што се обично назива недовршена демократија, а где се налазе и многе земље развијеног Запада и све земље из окружења. 
Али разумем да било какво нијансирање представља проблем за манихејску борбену политичку позицију коју заступа колега Јашовић. Отуда и селективност у ономе што сам рекао о (не)демократском карактеру ове власти. Врло јасно сам истакао да је недемократски вршити неполитички притисак на запослене који имају различите политичке ставове, као што је недемократски и неспровођење закона ако не испуњавају своје законске обавезе. Једно су студентски протести и блокаде којима у крајњој линији студенти чине себи непосредну штету, а друго је када наставници ускраћују деци право на образовање. Но томе ћу се још вратити. 
Нигде не кажем да је лицемерно (то ми Борис учитава) што се студенти залажу за функционисање система (то Борис учитава студентима) тако што блокирају рад једине ваљане установе. Рекао сам, и при томе стојим, да су наши универзитети у пракси (која није у свему у складу с правилницима и статутима) више прилагођени професорима него студентима. Сигуран сам да је тако било и у време кад је Борис студирао, али је то вероватно заборавио као што је заборавио и на разлику између повода и узрока и карактеристика различитих типова власти, али и на основе теорије система када тврди да се систем може поправити тако што ће се једини функционалан део угасити. Но, пошто универзитет овде није тема, вратимо се ономе што јесте. Да видимо, најпре, шта ми колега Јашовић спочитава у вези с наставницима. Смета му што тврдим да су права детета на образовање која су гарантована Уставом, законима и Конвенцијом о правима детета дерогирана потпуном обуставом наставе од стране наставника. Борис сматра да то баш није тако и каже да су наставници ризикујући свој посао и плате ступили у обуставу рада да би се остварило боље друштво; замера ми што кажем „неки” наставници и „неке” пароле; али и то што о медијским стварима које су њему важне не говорим. Мислим да је то све. 
Прво, као што видимо, наставници не ризикују ништа – а требало би. Друго, чак и кад бисмо се сложили око питања шта је „боље друштво” – а о томе постоје веома различита уверења, остаје питање да ли бољи свет може да се оствари за пет дана, за колико су неки наставници најавили обуставу (и богу је требало седам) или ће се бојкотовати док се не оствари њихова визија бољег друштва? Ако је ово друго, нека нас обавесте да ли ће бојкот трајати: А) док Америка и Енглеска не постану земља пролетерска; или Б) до другог силаска Исуса Христа; или В) док на власт не дође нека друга партија или коалиција. Пошто ми не пада на памет ништа четврто што би указало на почетак бољег друштва, остаје ми да верујем да та флоскула треба да замагли банални политички циљ, а то је смена власти. Проблем је, међутим, што се смена власти у демократским друштвима за какво се наставници наводно залажу, обавља на изборима. 
Наравно, нико не доводи у питање друге облике политичке борбе, па ни грађанску непослушност. Ипак, грађанска непослушност не подразумева потпуну самовољу. Грађанска непослушност, наравно, подразумева кршење закона али постоје професије у којима је кршење закона морално само ако се одвија на начин да не угрожава интересе лица која су им поверена на старање – посебно кад је реч о друштвено рањивим групама. Другим речима, сасвим је у реду да глумци не глуме. Била је, у складу с начелима грађанске непослушности и одлука наставника да раде након што је Министарство донело одредбу о скраћењу школске године. И несиндикални штрајк са скраћеним радним временом је грађанска непослушност, а има и других облика у које свакако не спада обустава наставе, јер она штети интересима и праву на образовање деце. 
Потпуна обустава наставе није, дакле, грађанска непослушност, него безобзирно кршење права деце. Борба за боље и праведније друштво је само смоквин лист и провидни морални плашт којим се заогрће понашање недостојно наставничке професије. Овде није реч о грађанској непослушности него о организованој субверзији и провидној политичкој игри у којој се као улог ставља и добробит деце. Чак се и током немачке окупације настава у школама одвијала нормално и нико није ни очекивао да се прекида. Током Гандијевог отпора школе је затварала пре свега британска власт, а Ганди је позивао само на бојкот британских школа. У сваком случају, чак и тамо где је настава била обустављена, деца нису запуштена него су организовани алтернативни видови наставе. Ганди би се дакле, данас, постидео. 
Били свесни тога или не, због захтева своје партије или под притиском околине, наставници који су у блокади су своје интересе и фрустрације (маскирајући их флоскулом бољег и праведнијег друштва) ставили испред интереса деце која су им поверена на васпитавање и образовање. Они не демонстрирају гандијевску грађанску непослушност него крше Конвенцију о праву детета, Устав и законе ове земље. 
Па и више од тога, не само да је угрожено право на образовање, већ су, бојкотом наставе у коме неки учествују а неки не, деца стављена пред избор да иду или да не иду у школу. Тиме се она збуњују и деле, па се и међу децу уноси „зла крв”. Наставници и школе које раде се стигматизују. То што родитељи поједине деце подржавају такве облике бојкота посебна је прича за себе и сведочи о политички и демократски неосвешћеном, а острашћеном друштву. 
И уопште није важно колико деце и родитеља учествује у свему томе – а учествују само неки. Макар и да су сви обуставили наставу и подржали наставнике, то би и даље била неправда према деци јер, Борис би се бар тога морао сетити, постоји разлика између воље свих и опште воље. Воља свих, поједностављено речено, односи се на збир себичних интереса појединачних чланова мноштва или чак свих појединачних воља, а општа воља рефлектује оно што је јавно добро, а што се изражава законима. Грађанска непослушност има морално оправдање кад се не поштују закони или кад закони више не изражавају општу вољу. Међутим, овде није то у питању. Борис као главни проблем наводи то што су директори школа углавном кадрови СНС-а, као што су уосталом некада били чланови ДС-а, СПС-а, СКЈ. То, међутим, није довољан, а ни нужан услов да неко обуставља рад, а чак и да јесте, морао би да се нађе начин кршења закона који не штети деци.

 *Професор Филозофског факултета у Београду