Gandi bi se postideo

„Jedini način da živiš je 
da pustiš i druge da žive”
Gandi

Zahvaljujem kolegi Jašoviću što je obratio pažnju na tekst u kojem su preneta neka smatranja koja sam izneo u jednom TV programu. Zahvaljujem se i jer mi je otvarajući ovu polemiku dao priliku da neka mesta za koja sam smatrao da su opštepoznata pojasnim, a da neke stavove dodatno elaboriram. 
Krenimo od opštepoznatog. Siguran sam da je kolega Jašović bio na času na kojem se govorilo o razlici između uzroka i povoda. Morao bi, dakle, da zna da ono što je trenutni okidač za reakciju (POVOD) ne mora biti UZROK neke pojave koji obično čini splet na prvi pogled ne nužno vidljivih objektivnih ili subjektivnih uslova. Obično se kao ilustrativan primer povoda za početak Prvog svetskog rata navodi atentat Gavrila Principa na nadvojvodu Franca Ferdinanda, ali niko ozbiljan to ne uzima kao uzrok Velikog rata. Dakle, u tom smislu, kako rekoh, „pad nadstrešnice nema baš mnogo veze” sa studentskim blokadama. 
Sa čim onda ima veze? O tome u toj emisiji nisam govorio, ali sam na drugim mestima izneo niz hipoteza za čije nabrajanje, a kamoli razradu treba mnogo više prostora nego što dopušta kratak polemički odgovor. No, uprkos tome, kolega Jašović polemiše i s onim što nisam rekao pa nerečenom suprotstavlja svoj stav. Pozivajući za svedoke Sokrata, Toroa i Gandija, on jednostavno zaključuje da „nadstrešnica predstavlja tragičnu kulminaciju višegodišnjeg urušavanja društva od strane SNS-a”. 
Nemam nikakvu potrebu ni želju da branim SNS ni od Borisa ni od Sokrata. Zaista, vladavina te stranke po mom mišljenju ne predstavlja bitan pomak u odnosu na vladavine svih prethodnih garnitura od vremena KPJ. Nju, kao i prethodne, karakteriše dominacija kadrovske (partijske) uprave nad birokratskom s mnogobrojnim manama i određenim prednostima takvog sistema. Imam, međutim, intelektualni poriv da se suprotstavim nepodnošljivoj jednostavnosti „objašnjenja” koje pozivajući se pritom na Sokrata, Toroa i Gandija nudi Boris. To možda „pije vodu” u nekoj partijskoj školi, ali ne predstavlja nimalo stimulativan osnov za bilo kakvu ozbiljnu raspravu. 
Da je manje dnevopolitički ostrašćen, Boris ne bi dovodio u pitanje činjenicu da odnos prema nenasilnim protestima zaista predstavlja vododelnicu između demokratskih i autokratskih i diktatorskih režima. Setio bi da su osnovni atributi autokratske vlasti ograničenja političkih sloboda, medijsko jednoumlje i cenzura, fizička represija prema neistomišljenicima… Daleko od toga da je Srbija šampion demokratije i uzor demokratske vlasti, ali ovde svakako nije autoritarni režim. O tome svedoče i rangiranja koja, uz svu pristrasnost, Srbiju svrstavaju u ono što se obično naziva nedovršena demokratija, a gde se nalaze i mnoge zemlje razvijenog Zapada i sve zemlje iz okruženja. 
Ali razumem da bilo kakvo nijansiranje predstavlja problem za manihejsku borbenu političku poziciju koju zastupa kolega Jašović. Otuda i selektivnost u onome što sam rekao o (ne)demokratskom karakteru ove vlasti. Vrlo jasno sam istakao da je nedemokratski vršiti nepolitički pritisak na zaposlene koji imaju različite političke stavove, kao što je nedemokratski i nesprovođenje zakona ako ne ispunjavaju svoje zakonske obaveze. Jedno su studentski protesti i blokade kojima u krajnjoj liniji studenti čine sebi neposrednu štetu, a drugo je kada nastavnici uskraćuju deci pravo na obrazovanje. No tome ću se još vratiti. 
Nigde ne kažem da je licemerno (to mi Boris učitava) što se studenti zalažu za funkcionisanje sistema (to Boris učitava studentima) tako što blokiraju rad jedine valjane ustanove. Rekao sam, i pri tome stojim, da su naši univerziteti u praksi (koja nije u svemu u skladu s pravilnicima i statutima) više prilagođeni profesorima nego studentima. Siguran sam da je tako bilo i u vreme kad je Boris studirao, ali je to verovatno zaboravio kao što je zaboravio i na razliku između povoda i uzroka i karakteristika različitih tipova vlasti, ali i na osnove teorije sistema kada tvrdi da se sistem može popraviti tako što će se jedini funkcionalan deo ugasiti. No, pošto univerzitet ovde nije tema, vratimo se onome što jeste. Da vidimo, najpre, šta mi kolega Jašović spočitava u vezi s nastavnicima. Smeta mu što tvrdim da su prava deteta na obrazovanje koja su garantovana Ustavom, zakonima i Konvencijom o pravima deteta derogirana potpunom obustavom nastave od strane nastavnika. Boris smatra da to baš nije tako i kaže da su nastavnici rizikujući svoj posao i plate stupili u obustavu rada da bi se ostvarilo bolje društvo; zamera mi što kažem „neki” nastavnici i „neke” parole; ali i to što o medijskim stvarima koje su njemu važne ne govorim. Mislim da je to sve. 
Prvo, kao što vidimo, nastavnici ne rizikuju ništa – a trebalo bi. Drugo, čak i kad bismo se složili oko pitanja šta je „bolje društvo” – a o tome postoje veoma različita uverenja, ostaje pitanje da li bolji svet može da se ostvari za pet dana, za koliko su neki nastavnici najavili obustavu (i bogu je trebalo sedam) ili će se bojkotovati dok se ne ostvari njihova vizija boljeg društva? Ako je ovo drugo, neka nas obaveste da li će bojkot trajati: A) dok Amerika i Engleska ne postanu zemlja proleterska; ili B) do drugog silaska Isusa Hrista; ili V) dok na vlast ne dođe neka druga partija ili koalicija. Pošto mi ne pada na pamet ništa četvrto što bi ukazalo na početak boljeg društva, ostaje mi da verujem da ta floskula treba da zamagli banalni politički cilj, a to je smena vlasti. Problem je, međutim, što se smena vlasti u demokratskim društvima za kakvo se nastavnici navodno zalažu, obavlja na izborima. 
Naravno, niko ne dovodi u pitanje druge oblike političke borbe, pa ni građansku neposlušnost. Ipak, građanska neposlušnost ne podrazumeva potpunu samovolju. Građanska neposlušnost, naravno, podrazumeva kršenje zakona ali postoje profesije u kojima je kršenje zakona moralno samo ako se odvija na način da ne ugrožava interese lica koja su im poverena na staranje – posebno kad je reč o društveno ranjivim grupama. Drugim rečima, sasvim je u redu da glumci ne glume. Bila je, u skladu s načelima građanske neposlušnosti i odluka nastavnika da rade nakon što je Ministarstvo donelo odredbu o skraćenju školske godine. I nesindikalni štrajk sa skraćenim radnim vremenom je građanska neposlušnost, a ima i drugih oblika u koje svakako ne spada obustava nastave, jer ona šteti interesima i pravu na obrazovanje dece. 
Potpuna obustava nastave nije, dakle, građanska neposlušnost, nego bezobzirno kršenje prava dece. Borba za bolje i pravednije društvo je samo smokvin list i providni moralni plašt kojim se zaogrće ponašanje nedostojno nastavničke profesije. Ovde nije reč o građanskoj neposlušnosti nego o organizovanoj subverziji i providnoj političkoj igri u kojoj se kao ulog stavlja i dobrobit dece. Čak se i tokom nemačke okupacije nastava u školama odvijala normalno i niko nije ni očekivao da se prekida. Tokom Gandijevog otpora škole je zatvarala pre svega britanska vlast, a Gandi je pozivao samo na bojkot britanskih škola. U svakom slučaju, čak i tamo gde je nastava bila obustavljena, deca nisu zapuštena nego su organizovani alternativni vidovi nastave. Gandi bi se dakle, danas, postideo. 
Bili svesni toga ili ne, zbog zahteva svoje partije ili pod pritiskom okoline, nastavnici koji su u blokadi su svoje interese i frustracije (maskirajući ih floskulom boljeg i pravednijeg društva) stavili ispred interesa dece koja su im poverena na vaspitavanje i obrazovanje. Oni ne demonstriraju gandijevsku građansku neposlušnost nego krše Konvenciju o pravu deteta, Ustav i zakone ove zemlje. 
Pa i više od toga, ne samo da je ugroženo pravo na obrazovanje, već su, bojkotom nastave u kome neki učestvuju a neki ne, deca stavljena pred izbor da idu ili da ne idu u školu. Time se ona zbunjuju i dele, pa se i među decu unosi „zla krv”. Nastavnici i škole koje rade se stigmatizuju. To što roditelji pojedine dece podržavaju takve oblike bojkota posebna je priča za sebe i svedoči o politički i demokratski neosvešćenom, a ostrašćenom društvu. 
I uopšte nije važno koliko dece i roditelja učestvuje u svemu tome – a učestvuju samo neki. Makar i da su svi obustavili nastavu i podržali nastavnike, to bi i dalje bila nepravda prema deci jer, Boris bi se bar toga morao setiti, postoji razlika između volje svih i opšte volje. Volja svih, pojednostavljeno rečeno, odnosi se na zbir sebičnih interesa pojedinačnih članova mnoštva ili čak svih pojedinačnih volja, a opšta volja reflektuje ono što je javno dobro, a što se izražava zakonima. Građanska neposlušnost ima moralno opravdanje kad se ne poštuju zakoni ili kad zakoni više ne izražavaju opštu volju. Međutim, ovde nije to u pitanju. Boris kao glavni problem navodi to što su direktori škola uglavnom kadrovi SNS-a, kao što su uostalom nekada bili članovi DS-a, SPS-a, SKJ. To, međutim, nije dovoljan, a ni nužan uslov da neko obustavlja rad, a čak i da jeste, morao bi da se nađe način kršenja zakona koji ne šteti deci.

 *Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu