Закаснели обрачун са Франком

Одлуком посланика парламента у Мадриду, у Шпанији је усвојен Закон о рехабилитацији жртава шпанског грађанског рата 1936–1939. и потоње диктатуре "генералисимуса" Франсиска Франка.

Новим законом, изгласаним са закашњењем од преко три деценије, проглашени су "нелегитимним" сви политички процеси и одговарајуће законске санкције изречене у епохи Франкове диктатуре. Жртвама монтираних процеса, и наследницима, пружена је могућност да покрену индивидуалне тужбе, зарад касне рехабилитације. Први пут – после свршетка грађанског рата, страховладе цивилних гарди и идеолошких агената диктаторске владе, која је потом уследила и трајала безмало четири деценије – потомцима жртава које су нестале у некој од масовних гробница широм Шпаније пружена је могућност да дођу до посмртних остатака својих предака. Законом је регулисана обавеза срезова и општина да активно подстичу и помажу покретање процеса ексхумација и утврђивања порекла жртава.

Нови антифранкистички закон регулише и питање истицања симбола Франкових фалангиста – налаже њихово уклањање са јавних зграда и споменика. Закаснело задовољење правде и правичности, ипак, није потпуно. Под притиском у Шпанији утицајних клерикално-фашистичких лобија, посланици су из обавезе изузели објекте Католичке цркве. На њима ће и даље остати уклесани симболи Франкових крвника и вајане статуе и стукатуре којима се немо одаје почаст злочиначком режиму и његовим војницима. У име очувања хришћанских вредности послали су у смрт, према званичним статистикама, преко пола милиона жртава.

Како "Политика" сазнаје у централи владајуће Социјалистичке партије (ПС) премијера Хосе Луиса Родригеса Сапатера, уступак цркви уследио је као последица компромисног договора владе и опозиционих странака деснице: "Конзервативни народњаци бившег премијера Азнара понудили су нагодбу, по којој не би гласали за усвајање закона, чак ни у блажој форми, али би заузврат, за уступке, одустали од евентуалне блокаде тог закона у сенату", тврди "Политикин" извор.

Позадина нагодбе грађанске левице и десног центра указала је, истовремено, на дубину идеолошког јаза који и данас дели Шпанију на супротстављене таборе. Под изговором "да у старе ране не би требало дирати", конзервативна десница је деценијама спречавала коначни обрачун са Франковим наслеђем – не би ли, тако, спречила дискусију о фалангистичким коренима своје страначке елите. Јавна је тајна, наиме, да је оснивач те "демократске" странке био озлоглашени, високи официр генерала Франка. Под његовом заставом окупила се плејада највернијих Франкових следбеника. Преносећи и чувајући наслеђе крволочног диктатора и генерала Франка, пошло им је за руком да у извесној мери – колико-толико – сачувају центристичко уређење, које, у суштини, представља и добар повод, и разлог, за сепаратистичка стремљења одређених регија.