Студија о беседништву

Крајем прошле године у издању Српске читаонице „Лаза Костић” у Сомбору појавила се књига Тихомира Петровића, професора Универзитета у Новом Саду, под једноставним насловом „Беседе”. У њој је, после уводне научне студије о историјској, социокултурној, комуникацијској и естетској димензији беседа, објављен антологијски избор најефектнијих реторских продуката из светске и наше баштине, укључујући и десетак беседа изговорених у нашем времену.

У уводном тексту Петровић анализира природу беседа као „парадигму језика” која има своју лингвистичку утемељеност, граматичку правилност и чистоту у значењу, растерећеност од емоционалних боја, застарелих или шатровачких речи. Рођена из дубине духа, као језички чин самосвојности, склада и лепоте, припремљена за пригодну прилику, беседа – према увиду Тихомира Петровића – има све одлике апартног духовног подвига. У срећнијим случајевима, беседе доносе јединствен склад садржинског и естетског. Успелија јавна говорења су трезор језгровитих и дубоко контемплативних рефлексија, изнетих на широкој потки простране и неспутане мисли, које могу код слушалаца – осим естетског угођаја – да донесу трајно узбуђење, емотивно усаглашено са идејом због које су се окупили.

Полазећи пре свега од одлика изговорене а не написане беседе (осим у случајевима кад их чита аутор), Петровић посебну пажњу посвећује експресивности говора, видовима невербалне комуникације и понашању публике. Положај тела, рад руку, покрет очију, намргођен или насмејан израз лица и други елементи понашања имају свој реторички учинак и морају бити усклађени са местом, темом и контекстом. Публика не воли заглибљивање у недуховитост, испретуране мисли, затрпавање чињеницама и бројкама, крупне дигресије и раскорак између уобичајеног и контекстуалног.

Петровић наглашава значај почетка и завршетка као повлашћена места у беседи, сугеришући да се треба клонити „реторичких штака”, грандилоквенције и великих, у основи лажних гестова. У пасажима посвећеним јавним наступима пред камерама и микрофонима (који представљају новину у нашој литератури о беседништву и реторским вештинама), Петровић пише о ограничењима које овај измењени амбијент доноси говорнику. По аутору, нова психичка констелација

(камере, појачано светло, микрофони) често доносе ораторско узбуђење у коме се губи мера, сигурност и сугестивност излагања.

Антологијски избор беседа Петровић започиње Будиним говором о односу мноштва и мањине (шести век пре наше ере), наставља са Христовом беседом на гори, а следе беседе Цицерона, Августина, Светог Саве, Гандија, Киплинга, Доситеја, Његоша и његове мајке, Черчила, Кенедија, Кочића, Јустина Поповића, Исидоре Секулић, Николаја Велимировића, Андрића и других. Од тих, старијих говора, аутор избора посебно издваја, као „недостижан пример концентрисаности мисли”, обраћање мајора Драгутина Гавриловића војницима чији је задатак био да бране Београд 24. септембра 1915. године.  Од нешто новијих, издваја се кратка али веома ефектна беседа хеленисте Милоша Ђурића против укидања крагујевачког позоришта 1961. године.

Међу савременим српским беседницима Петровић преимућство даје Матији Бећковићу, чију беседу приликом откривања споменика Јовану Дучићу у Сомбору 1997. доноси у целини. Запажено место има и „Балада о најдражој речи” Мира Вуксановића, изговорена 2016. у САНУ приликом увођења у звање редовног академика. Из академских редова у овом строгом избору заступљени су још само Милован Данојлић и Предраг Палавестра.

Нешто је дужа листа треће генерације српских беседника, наших савременика. Наводимо их по редоследу који је сачинио Петровић – Драган Станић, Милош Ковачевић, Марко Недић, Јован Пејчић, Сунчица Денић, Миливоје Павловић, Драган Жунић, Горан Максимовић, Вељко Брборић, Бранко Стојановић, Драган Радевић, Данило Коцић и Саша Радојчић .

Избор је могао бити и друкчији али, како је у уводу написао аутор и приређивач Петровић, свака антологија, па и ова, резултат је у основи субјективног гледања на „склад, одмереност, углађеност и однос речи и предмета”.

Беседа Милоша Ђурића о позоришту 1961.

После кратке, али веома ефектне беседе хеленисте Милоша Ђурића против укидања крагујевачког позоришта 1961, више није довођен у питање опстанак театра у Крагујевцу, накарадна идеја правдана тадашњим финансијским (не)приликама у култури Србије.

– Када би у старој Атини неко начинио мањи деликт, забрањивали су му да три месеца свира у дипле. Ако би, пак, направио већи, бранили су му да посећује позориште шест месеци. Питам ја, овај аудиторијум, шта су Крагујевчани скривили Богу да их лишите позоришта – рекао је тада Милош Ђурић.