Субота, 11.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Најстарија Kозарчанка прославила 102. рођендан

Витална Јела Дојчиновић побегла је из Јасеновца, била је партизанска болничарка, a данас прати актуелна збивања и критикује свађу и мржњу међу људима
Најстарија Kозарчанка прославила 102. рођендан
Јела Дојчиновић са својом сликом у партизанској униформи (Фото приватна архива)

Градишка – Окружена бројним потомцима, Јела Дојчиновић из Доњих Подградаца код Градишке прославила је 102. рођендан. Рођена је 5. марта 1923. године. Осетила је страхоте окупаторске чизме на Kозари и у логорима НДХ-а Јасеновцу и Старој Градишци, где је била заточена. У јединицама НОБ-а Јела је прегазила многе врлети, пробијала се кроз немачки обруч, усташке страже, предводила омладину свога краја на путу до слободе, видала ране ратних другова и другарица. У тој борби, вођеној пре осам деценија, тешко је рањена. Преболела је тифус и наставила у славним ратним јединицама, да се бори до коначне слободе.

И данас витална, партизанска болничарка Пете козарске и Једанаесте крајишке бригаде потомцима преноси вредности своје борбе. Она је чувар успомена и ратних одликовања. На посебном месту су Орден заслуга за народ са сребрном звездом и Медаља за храброст, као и Партизанска споменица 1941. покојног супруга Михајла.

„Михајло и ја били смо у истом строју ратника са Kозаре. Заједно смо дочекали ослобођење. Стекли смо петоро деце, кћерке Миљу, Росу, Даницу, Наду и сина Драгоју” прича Јела.

Као реликвију сачувала је пушку којом је терала усташе и Немце. Незаобилазна тема свих разговора је њен командант у НОБ-у Јосип Броз Тито.

„Јованку и Тита видела сам неколико пута. Тита сам сретала и волела, био је млад, леп, наочит. Упознала сам га у Моштаници, у партизанској болници кад је посетио рањенике. После сам га сретала више пута, након ослобођења”, сећа се Јела Дојчиновић.

У козарској офанзиви заробиле су је усташе и отерале у логор.

„Са стричевком Лепом Пејић побегла сам из Јасеновца 1942. године”, каже старица која увелико троши други век живота.

Здрава је, каже, креће се без штапа: „Једино осећам гелер у десној руци, од бомбе, када смо се борили против усташа, 1942. године.”

Сваки Јелин дан је испуњен, а интересовањa широкa. Рано устаје, ради у башти, сади и окопава поврће, уређује двориште пуно цвећа и зеленила. Радује се сваком дану. Увече гледа телевизију и пише песме.

„У мојој глави нема лоших и ружних мисли. Само оптимизам и вера у живот. Радујем се сунцу када се укаже на прозору. А претурила сам многе недаће и жалости у породици”, вели Јела. Прати данашња збивања и критикује сукобе и мржњу међу људима.

„Мржња је опаснија од пушке… Да сам власт, наредила бих посланицима и политичарима да засучу рукаве. Мушкарце треба послати да ору њиве, беру воће, сеју, жању, сакупљају гране по шуми, крче међе поред пута. Kада то све уреде, нека се баве политиком. Жене, које гледам на телевизији како се свађају и ружно говоре, треба натерати да перу посуђе, чувају децу, окопавају баште, пребирају грах, лук, да брезовим метлама мету авлије, уместо што седе у скупштинама и свађају се за велике плате”, каже Јела.

И она је била одборник и делегат, али је, каже, прво морала децу да нахрани, да окопа башту и узоре њиву, па би тек онда отишла на седницу у Градишку или Бањалуку.

„Kод нас су свађа и галама најбољи посао, само оплети по првоме до себе и ето пуног новчаника, службеног возила, сликања на телевизији. Kод Тита тако није могло да се ради. Kо је покушао да галами и прича будалаштине, одмах је био искључен из свих форума”, констатује Јела Дојчиновић, жива књига историје подградачког краја и славне Kозаре.

Жал за Стаљиновом крушком

Доскора је испред Јелине куће доминирала стара крушка, коју су мештани памтили као Стаљинову. Укалемио је и посадио њен покојни муж Михајло Дојчиновић 1948. године, кад је Тито рекао Стаљину – не. „Кад сам била у бањи, мој син Драгоја је посекао крушку. Да сам била код куће, то не бих дозволила”, пожалила нам се Јела.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Tomic
Svaka čast!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.