Сви имамо тешке тренутке у животу

Да бисмо имали срећан живот, морамо да престанемо да тражимо да нас неко или нешто усрећи, већ да то задовољство пронађемо унутар себе, да прихватамо оне ствари које су се догодиле или које се догађају, јер докле год смо у отпору – у великој смо патњи. Докле год смо у очекивањима од других, опет смо у патњи, тако да најлепша ствар коју можемо да урадимо је да се окренемо себи, да се запитамо шта бисмо да учинимо или урадимо како бисмо се осећали лепше, боље, испуњеније и задовољније, истакла је у „Политикином” подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” Милица Стевановић, тренер личног развоја.

Она је нагласила да сви имамо неке тешке тренутке у животу и да се увек тада питамо хоћемо ли то преживети, како можемо да превазиђемо такве тренутке, али и зашто је то добро.

– Има неких људи који нам тада кажу да морамо да видимо ширу слику. Када ти се дешава једна изузетно тешка животна ситуација, којих сам ја нажалост имала неколико у једном периоду свог живота, не можеш да видиш ширу слику, ништа ти није јасно и само говориш: „зашто мени” и „зашто ја”. Моје мишљење је да је у том тренутку потпуно у реду и да ти буде лоше и да осећаш и бол, и љутњу, и озлојеђеност, шта год да је. Али када се то искуство заврши, онда је важно да у њему не останемо, јер нам то изазива непрестану патњу, него да просто видимо како даље можемо да наставимо и да се извучемо из свега тога – каже Стевановићева.

Она је говорила и о важности рада на себи, објашњавајући шта то заправо значи.

– Рад на себи је заправо ослобађање себе од свега онога што нам се догодило и што нас је повредило. Јер ако ту идеју не прерадимо и не одрадимо, онда некако стално остајемо „заглављени”. Да ли је то нека бол, да ли је то нека љутња, осећај кривице, није важно, битно је да се суочимо са тим. Тако да се радом на себи ослобађамо и мењамо причу. Када доносимо одлуку, волели бисмо да се догоде две ствари. А то је да, пошто смо донели одлуку, онда то аутоматски значи да треба да нам све буде лако. А неће. Друга ствар је што бисмо волели да имамо гаранцију успеха, да ће све да се заврши супер и да ће да буде „цвеће и пролеће”, да нећемо имати изазове. Међутим, донети одлуку заправо само значи ухватити се укоштац са неким изазовима које ће та одлука да донесе, али када знамо зашто то желимо, да нешто урадимо или да променимо, онда ће нам чак и ако не крене све у неким тренуцима онако како бисмо ми желели и волели бити лакше да превазиђемо то. Нећемо осећати кајање, можда ћемо бити мало разочарани… Али опет када имамо своје зашто, онда нас то некако тера надаље, даје нам ветар у леђа – додала је гошћа нашег подкаста.

У подкасту је било речи и о проблемима у браку, о томе треба ли опростити превару…

– Да ли мушкарац који се виђа са више жена може да се промени? Па може, можда кроз много психотерапије после неколико година, јер постоји разлог зашто је он са толико жена и зашто нешто покушава да надомести кроз то. Кроз све те жене он нешто себи доказује и показује. А жене које често то прихватају су у позицији када су економски зависне од свог партнера и онда се стално питају како да изађу из тог односа јер немају где да оду и немају како. Међутим, знам и радила сам едукације са женама које су економски независне, које су јако успешне, али такође не излазе из таквог брака због имиџа породице. Лично мислим да превару не бих опростила, зато што је питање да ли бих икада више имала поверења у свог супруга. А ако немам поверења у особу која је најважнија у мом животу, поред моје деце, онда ја стварно не знам како би изгледао тај наш живот. С друге стране, поставља се питање зашто бих желела да будем у браку са особом која је мене преварила? Какав је то човек? Имамо две ћерке. Пуно тога би се подигло у мени да не бих опростила. Нисам сигурна да би било ко требао да опрости – навела је Стевановићева.

Њен став је да је увек за то да ако може да се брак сачува и да се очува, наравно радом двоје људи који треба да потраже неко брачно саветовање и подршку.

– Овде треба да донесеш одлуку која ће утицати на друге људе, не само на тебе. Родитељи имају већу одговорност. Та одговорност нам је једнако велика и важна као и она какви смо ми у том браку. Треба размислити који су разлози за остајање у браку, а који су против. Сећам се да сам ја своје родитеље молила да се разведу јер се толико нису слагали да је то било баш тешко за мене и за сестру. Они нису били срећни и задовољни. А кад имаш двоје несрећних људи, неиспуњених, наравно да се то „преливало” и на мене, на сестру, на читаву породицу. Можда, да су се развели, било би све другачије за обоје. Да бисмо уопште могли да прихватимо пуно, морамо негде да будемо начисто са собом. Написала сам књигу која прати пут лечења нашег унутрашњег детета, односно какав утицај наше детињство има на наше одрасло доба и како то утиче на наше односе. То је веома важно – наглашава Стевановићева.

Она истиче да прво треба опростити себи, а онда и другима. То је процес који траје, често годинама.

– Врло је важно схватити да опраштање није одобравање, него отпуштање, односно прихватање да нас више неке ствари не боле и не повређују. Често сам кривила родитеље за лоше ствари које су ми урадили, јер сам била „задржана” у ужасном болу и огромном бесу и љутњи према својим родитељима. Тек када сам кренула да радим на себи схватала сам и да су и они имали своје ране и своје боли, као и да смо негде сви жртве жртава. Ако смо погрешно васпитавани и ако су нам говорили неке реченице попут оних: „Ћути, тебе нико ништа није питао”, „Јесте, баш ти много знаш”, „Само тебе чекају”, онда временом поверујемо да немамо права да кажемо своје мишљење. Зато ће нам и у одраслом добу бити јако тешко да изнесемо своје мишљење. То ће нас много спутавати, између осталог, и да поставимо неке границе – навела је Стевановићева и додала да је битно да никада не одустајемо од чињенице да заслужујемо љубав и поштовање, да је јако важно да људи заволе себе и да стекну самопоуздање. Исто тако битно је да научимо како можемо да се изборимо са такозваним енергетским вампирима.

– То су људи који непрестано траже пажњу. Можда ти кренеш нешто да причаш, али некако се увек заврши на њима. На пример, када кажеш таквој особи да те боли глава, она одмах почиње да прича о својој главобољи коју има сваки дан. Најбоље је да се трудимо да имамо што мање комуникације са таквим особама. Енергетски вампири нису људи који су у проблему и који траже решење и помоћ. То су особе које само желе да причају, причају, причају, да се жале и да се на томе заврши. И да нађу жртву која ће то да слуша. И да то раде унедоглед. Они не траже решење већ просто црпе нашу енергију. Чињеница је да обично имамо потребу да поставимо границу особама које некако немају ту границу у односу према нама. Бринемо како ће они то да доживе ако им поставимо границу. А битно је да то урадимо и да не обратимо пажњу на то како ће реаговати. Та наша граница се неће свидети особи које има користи од нашег старог понашања. Она нема више користи од нас – каже Милица Стевановић.

Старење је изазовно

За старање Милица Стевановић каже да је прилично изазовно.

– Ја сам јако рано ушла у перименопаузу после другог порођаја који сам једва преживела, па сам онда имала стрес због проблема са млађом ћерком, па са супругом, и то је све наравно оставило траг на мени. А у овом друштву када стариш, када улазиш у перименопаузу и менопаузу, одмах те отписују. Моја мама није доживела моје године и ја појам старења некако другачије доживљавам јер ја сам буквално срећна што сам жива и што старим. То је мој став о старењу. Друга ствар је што нисам сигурна да ту постоји мера – додала је Милица Стевановић.

Више не решавамо проблеме „рањене деце”

Гошћа нашег подкаста поделила је са нашим гледаоцима и читаоцима своје лично искуство како се изборила са неким од проблема који муче многе људе. Када је родила бебу, осећала се лоше, постала је, каже, хистерична и несрећна.

– Мој муж је хтео да оде из нашег брака у једном моменту. Све што није ваљало у том тренутку се подигло. И онда је он рекао да му није лепо са мном и да би можда требало да се разведемо. То је била његова жеља да изађе из свега тога. Али ја сам увек за то да се брак спасава ако је то могуће. Значи, хајде да поразговарамо са неким, хајде да видимо зашто та особа жели да изађе из брака или из везе и да ли је то нешто што је решиво. Супруг је, када смо били на почетку брака, увек био суздржан, хладан, изнад ситуације. А она мала Милица у мени је све време покушавала да реши однос са мамом, која је била емотивно недоступна. И онда сам стално осећала да сам мање вредна, да увек нешто морам да урадим да би ме он приметио, одобрио, волео. И онда када сам кренула да радим на себи, онда ми је то некако било све мање потребно, јер отприлике кренула сам да радим на свом детету, на том односу са мамом, није више имало то везе са њим. Онда је и он пожелео да се мења и напредује и тако смо очували брак који је здрав. Више не решавамо проблеме „рањене деце” – додала је Стевановићева.АНТРФИЛЕ 3

Проблем са анксиозношћу

Гошћа нашег подкаста се годинама борила са анксиозношћу и озбиљним нападима панике који су је потпуно реметили у животу, јер је проблеме гурала „под тепих” и говорила себи да је све супер.

– Дешавало се да уђем у позориште и кад добијем онај ред у средини, дође ми да плачем јер знам да у сваком тренутку могу само да имам потребу да изађем... А нисам имала никоме да се пожалим… Анксиозне особе углавном иду линијом мањег отпора, а мислим да би требало сви да потраже неког стручњака и да разговарају. То је кључно. Ја нисам некада могла да изађем из куће. На путу ка факултету сам отварала врата од аутобуса, јер сам имала осећај да ћу да се угушим. С друге стране, сада сви говоре да су анксиозни па се мешају појмови. Треба знати да кад сте некад узнемирени, кад вас нешто брине, то су у крајњем случају негде нормалне ситуације. А што се тиче праве анксиозности, потребна је помоћ психотерапеута – додаје Милица Стевановић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ