Петар Мркоњић, заштитник Срба

Читајући као увек одличне текстове господина Слободана Чикарића, и сада сам уживао у његовом писму под насловом „Вешање споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу”, објављеном у „Политици” 19. фебруара. Аутор објашњава колика је била велика захвалност народа из Босанске крајине и поштовање улоге и значаја личности Петра Карађорђевића у борби за ослобођење Босанске Крајине, али и читаве Босне од турске окупације за време устанка 1875. године. Из захвалности за његов ангажман у ослобођењу Крајине, босански Срби су му после Првог светског рата у центру Козарске Дубице подигли споменик поред зграде Српске православне цркве, а на почетку Другог светског рата усташе су га уништиле.

Чикарић је навео да је крајем 1876. године Петар морао тајно да напусти Босанску Крајину како би избегао хапшење и замео траг аустроугарским агентима. Описао је на који начин је изведено његово тајно пребацивање у Србију, али није објаснио због чега се то догодило, јер то није било ни важно за поруку његовог текста. Наиме, устанак у Босни није могао да се распламса јер је Босанска Крајина била далеко од Србије и Црне Горе, које би је више помагале да је била ближе као Херцеговина.

Устанак се у Босни свео само на герилску борбу четника и хајдука против Турака. А онда и појава кнеза Петра Карађорђевића са својом четом међу устаницима. Он се представљао као добровољац Петар Мркоњић. Није хтео да ремети ток устанка својим идентитетом, па се трудио да га сакрије. Иначе је искрено, из својих најдубљих родољубивих осећања, дошао да помогне свом народу и није тражио никакву надокнаду или захвалност у виду звања или титуле за своје учешће у устанку. Сматрао је да је то његова патриотска дужност и хтео је, као војник по струци, да допринесе националном ослобођењу свог народа.

Тадашњи кнез Србије Милан Обреновић, београдски двор и влада, па и неке вође устанка, као Мићо Љубибратић, оштро су иступали против њега проглашавајући га „шпијуном и убаченим елементом” који ће својим деловањем да унесе неслогу и раздор међу устанике и њихове вође, са циљем да се они поделе и тако лакше међусобно униште. Кнез Милан је то радио из династијске нетрпељивости, а неке устаничке вође због тога што су се плашиле да ће њихов ауторитет војвода и харамбаша угрозити нови четовођа Петар Мркоњић својим евентуалним успесима у борби, где би онда стекао велику популарност у народу.

Петар је ипак формирао своју чету и подигао логор на Ћорковачи, где су се крајем септембра 1875. године борили, али без значајнијих успеха. Посао су му отежавали сви – и Србија, и устаничке вође, и аустријске власти, па и наше јавно мњење, које га је оптуживало за уношење раздора и неједнакости међу устанике. Уочивши све те потешкоће, Петар се писмом обратио кнезу Милану Обреновићу, апелујући на његов разум и схватања судбоносне важности тадашњих догађаја: „Поштовани Књаже Милане, молим те да схватиш и да не осуђујеш моје присуство међу нашом браћом, којима желим помоћи. Знам да то желиш и ти, њихово ослобођење од турског зулума и уједињење са мајком Србијом. Молим те да имаш вере у моју реч, јер ја овде нисам у својству владара или претендента за титулу књаза, већ наступам као и сваки други српски родољуб који воли и бори се за свој народ, своју отаџбину и њихову слободу, али под окриљем твог владарског плашта, и зато мораш да верујеш мојој речи да ја као Карађорђевић сада не чезнем ни за каквом улогом, него само желим успех своме народу.”

Међутим, кнез није примио понуђену руку помирења и тражио је од устаничких вођа и од аустријских власти да Петра ухапсе и протеривањем из Босне онемогуће његово даље деловање на развој устанка. Вође устанка у Босни послушаше кнеза Милана и предочише Петру да је у његовом интересу да их што пре напусти. Петар је то учинио у јуну 1876, кад је Србија решила да уђе у рат против Турске царевине. Да је овај догађај лоше утицао на морал босанских устаника видело се у њиховој борби и слабој акцији. То је довело до великих збегова српског народа и према аустријској, али и према српској граници. Због тога је српски народ памтио Петра Мркоњића (Карађорђевића) као свог великог заштитника и несуђеног спаситеља, нажалост протераног с тог подручја кад им је био најпотребнији. Народ је стално евоцирао сећања на њега подигавши му споменик и дајући по њему име једном свом граду – Мркоњић Град.

Миомир Гарашанин,

Београд