Енигматичар за Гиниса

Међу бројним књижевним наградама постоје и она за „најбоемскију“ песму, за најлепшу песму Србије, равногорска и седмојулска…

Неке су постојале па су укинуте, неке се додељују деценијама, има и новопокренутих.

Ратко Стојковић, дипломирани правник из Београда, истраживао је све српске књижевне награде од 1839. до 2002. године и сакупио их у лексикону, својеврсној енциклопедији свих награда. Сада ради на наставку, да поброји и лауреате проглашене у међувремену, за протеклих шест-седам година.

– Најпре сам желео да напишем књигу о свим наградама, али сам врло брзо схватио да је то огроман, исувише тежак посао. Зато сам био приморан да се сконцентришем на једну област. Тако сам до сада обавио два велика истраживања. Успео сам да у два рада побројим и књижевне и позоришне награде – каже Стојковић.

До података није било лако доћи, прича нам наш саговорник о искуству на таквим подухватима. Дане и дане треба проводити по библиотекама, листати часописе, писати редакцијама које су награде додељивале. Од многих сам добијао одговор да података нема. 

Лексикон за љубитеље театра

– Неке награде нису ни ушле у књигу јер нисам желео да објављујем непотпуне податке. Дешавало се да смењени функционери, управници и директори однесу документацију кући, тако да у неповрат оде вредан архивски материјал. Ипак, утврдио сам да имамо више од 300 књижевних награда, а у мојој енциклопедији објавио сам имена свих њених добитника, јер ипак се само најбољи памте – наводи Стојковић.

Како се од 2003. године појавило 20 нових књижевних награда, спрема се да објави наставак лексикона.

Његова књига је пре неколико година ушла у ужи избор за награду града Београда, али је ипак изгубила трку за прво место, па Стојковић у наредном лексикону не може да уврсти самог себе. Пре два месеца изашло је још једно дело – „Српске позоришне награде”

– Определио сам се да и то сакупим јер нико други не ради на таквом послу. Вероватно је разлог што треба много стрпљења и упорности, али за мене је то вредна баштина, па сам смогао снаге и воље да истрајем. Било ми је много лакше да дођем до података о позоришним наградама, да побројим све глумце, комаде, драмске писце, сценографе, костимографе који су добијали вредна признања него што је био случај са наградама из области књижевности. Много ми је помогао Позоришни музеј у Новом Саду, који објављује алманахе за све награде на територији Војводине. Али, нажалост, када се књига појавила ниједна позоришна институција није била за њу заинтересована – каже овај необични писац.

Првак српског загонеташтва

Наш саговорник се ипак припрема за једно вредно признање. Врло је близу да уђе у Гинисову књигу рекорда. Јер, он је пре свега енигматичар, рекордер по броју наслова новина, часописа и других публикација у којима је објављивао енигматске задатке за читаоце. Био је сарадник многих листова у целој бившој Југославији. Први рад је објавио још 1952. године у листу „Пионир”, а затим наставио да сарађује са „Еуреком”, „Илустрованом Политиком”, „Забавником”, „Енигмом”… Енигматско удружење Бјеловара доделило му је 1979. године титулу велемајстора за постигнуте успехе у развијању загонеташтва у нашој земљи, а добио је и Златну повељу од Енигматског савеза Србије за пола века енигматског стваралаштва.

Освојио је и прва места у састављању симетричне укрштенице и пирамиде на првом првенству Србије у састављању загонетки.

У Гинисову књигу рекорда ући ће као мајстор за беле, мозаичке, класичне укрштенице, магичне ликове, анаграме, ребусе и испуњалке: у 80 листова и часописа до сада је објавио више од 6.000 ових радова!

Сада је на реду књига о скраћеницама.