Петров: Драги студенти, будимо људи!

Професор Уставног права на Правном факултету у Београду, Владан Петров, обишао je студенте који желе да уче у Пионирском парку. Његово обраћање студентима преносимо у целости:

„Човек се неретко суочава са неким питањима животног смисла. Ко сам ја? Ко смо ми? Какво је место у ком живимо или тренутно пребивамо? Ово посебно у осетљивом, оном зауставном времену у којем јаки позивају на мир, безбедност, толеранцију, а слаби хаотично и острашћено подстичу или изазивају насиље, несигурност и неповерење. Први су за чвршће јединство, други за још веће поделе. Тако ови други говоре о вама, студентима окупљеним у Пионирском парку, да сте „контра-студенти“, „ћаци“, „активисти владајуће партије“  и сл. Одричу вам, са позиција самопрокламованог врховног жреца друштвеног и сваког другог морала, карактер студената и обесмишљавају ваш најлегитимнији могући апел: да вам се омогући да учите. И није реч само о ускраћивању вашег уставног права на образовање, већ и о темељној вредности на којој почива наш уставни и друштвени поредак и сваки онај саграђен на општим цивилизацијским тековинама и принципима. Реч је пре свега о остваривању и заштити људског достојанства и праву на слободан развој личности. Залагање за владавину права, која се заснива на неотуђивим људским правима немогуће је без уважавања сврхе њихових јемстава. Та јемства „служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца  у праведном, отвореном и демократском друштву“, навео је професор Петров.

„Ако је неспорно да пленуми као облици вршења непосредне демократије нису у складу са Уставом и законом, онда је неприхватљиво подржавати и промовисати било какве поделе међу студентима. Нема и не сме бити поделе на студенте у пленуму и на оне који то нису. Сви студенти су правно једнаки и сви имају иста права и обавезе. Студенти, природно, имају различит поглед на свет, различита мишљења и ставове, што треба подржавати, артикулисати и усмеравати. То је могуће чинити једино кроз легитимне и легалне институције. То је и света дужност наставничког, односно професорског позива. Уосталом, јединство у различитостима је основна вредност сваког плуралистичког и демократског друштва. Према томе, задатак је професора да образују студенте у таквом духу, а не да их сврставају и деле према нелегалним и нелегитимним критеријумима „за“ или „против“ пленума.

Зато сам и ја професор свих студената. И зато немам право да се њих одрекнем, а понајвише оних који се са мојим ставовима дубоко не слажу или им се у датом тренутку чини да је то тако. Зато сам данас овде, а зато сам одавно спреман да одем и у пленуме, иако их не могу сматрати легалним, а добрим делом и легитимним. И овде су студенти. И тамо су студенти. И то што, можда, и овде и тамо има и неких који нису студенти, то вама овде и њима тамо не одриче карактер студената. А шта је примарни задатак сваког студента? Да учи и да стиче високо образовање. Ако је његов задатак да се бави политиком, онда он или престаје да буде студент или остаје студент, али тада постаје политички активиста и дужан је да јасно раздвоји политички ангажман од студирања. Студентима је место на универзитету, а политичарима изван њега. То важи и за професоре. То, међутим, што сте ви тренутно овде, а и ја као професор овде с вама, последица је изопачавања основних универзитетских принципа и вредности, као и саме суштине аутономије универзитета. Наша је дужност да се правом смислу високог образовања што пре вратимо”, додао је Петров.

„Замерају вам и што сте се окупили у складу са Уставом и законом, легитимно и легално, баш овде, у Пионирском парку, испред председништва, односно како неки кажу испред зграде институције која је за вас и ваше захтеве „ненадлежна“. Верујем да ћете се сложити са мном када кажем да бисмо и ви и ја били срећнији да смо сада на нашим факултетима, у амфитеатрима и слушаоницама. Да радимо свој посао. Нажалост, нисмо, а уверен сам да ћемо ускоро бити.

Место које сте одабрали за окупљање, међутим, сасвим је адекватно. То је јавни простор у троуглу три централне институције наше државе. Нисте ви само испред председништва. Ви сте, не ометајући слободу кретања и одвијање нормалног функционисања живота у граду, одабрали и место испред дома грађана Србије, испред Народне скупштине. То су две државне институције које уживају највиши демократски легитимитет - Скупштина, која је највише народно представништво и председник Републике, који оличава државно јединство. Наиме, Скупштина је народно представништво иако није сваки грађанин гласао на изборима, нити је свако поверио свој глас партијама које су ушле након избора у парламент. Она је народно представништво, јер је народ носилац суверености и у том смислу, он је надстраначки, донекле и надполитички ентитет. Погрешно многи разумеју или (зло)намерно тако представљају кад кажу да председник Републике изражава државно јединство и да је стога представник свих грађана. Изражавати државно јединство не значи само представљати све грађане. То, пре и изнад свега, значи оличавати државу, а Република Србија  је по нашем уставу: „  држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима“.  Дакле, држава је много више од простог збира њених грађана. Она је систем одређених вредности које одражавају њен правни, политички и културни идентитет. Отуда, председник Републике који изражава државно јединство не може да се сведе на представника свих грађана, него је и човек који је први овлашћен од већине грађана на изборима да за време свог мандата чува државу и брани њено достојанство, споља и изнутра. Он јесте први званичник државе, онај кога и међународна заједница и сви релевантни чиниоци изнутра виде или су дужни да виде као институцију која оличава државу. Таква његова позиција и улога далеко надилази конкретна уставна овлашћења, што ни у ком случају не значи да је и он сам изнад Устава. Готово гротескно звуче коментари оних који ми и лично замерају да председника Републике поистовећујем са шефом државе. Питам их: ко је шеф државе ако није председник Републике? Свака породица мора имати главу. Свака држава, која мора бити велика породица, свог поглавара, био он наследни монарх био изабрани шеф државе, односно председник републике. Да ли одрицати председнику Републике својство шефа државе значи и порицати Републици Србији карактер суверене и независне државе, односно државе уопште?”, упитао је Петров.

„Свакако, ако је председник Републике први по Уставу позван да оличава државу, онда је први који чува Устав и штити владавину права која почива на неотуђивим људским правима Уставни суд. И то је трећи „угао“ троугла у којем се ви ових дана налазите.

Да ли се свакој од наведених државних институција може штошта замерити? Наравно да може. То нико не спори. Да ли им се, ипак, због тога може одрећи статус највиших државних институција? Наравно да не може. Да ли се испред њих може протестовати? Наравно да може. Мирно и у складу са Уставом и законом. Да ли се у њих може неовлашћено улазити, односно упадати? Наравно да не може. Оне се не заузимају насиљем, него само легалним путем. Политичке институције на изборима, а Уставни суд може се мењати у складу са правом прописаним процедурама. Насиље се не може преобразити у мир нити неправо у право. Нелегитимни фактицитет не може постати легитимни легалитет.

На нелегитимни и нелегални фактицитет озбиљна правна и демократска држава најпре одговара толеранцијом, стрпљењем и позивом на дијалог. Ипак, кад то пређе границе (не)подношљиве толеранције, када невини постану жртве, када се тражи да криви постану прави, да се они што крше права других ослобађају, а да без доказане кривице неки други одговарају, тада држава мора да реагује свим расположивим легитимним и легалним средствима. Тада јачи, који се у зауставном времену стрпљиво бранио, креће у контра-напад, јер то није његова воља, већ врховна заповест и дужност”, поручио је Петров.

„Ипак, на вама, данас студентима, а сутра људима који ће, верујем, одговорно вршити своје послове и функције, јесте да упорно позивате на дијалог. И пошто нисам од оних професора који воле само да апстрактно умују и дају испразне савете, нудим вам и три конкретна предлога. Одмах јавно позовите ректора Универзитета у Београду, али и све друге ректоре и декане који се до сада нису одазвали, да дођу да бисте разговарали о будућности ваших студија. Немојте питати за његову, односно њихове адресе, немојте их прозивати, то су ваши професори. Одавде им упутите позив части и достојанства. Позив који се не одбија. Јавно позовите и све ваше колеге, не само оне у пленумима, да се уједините без обзира на различитости. Студентски едикт представља „мртво слово на папиру“, ако нема правог јединства студената и професора у примени прокламованих вредности. Позовите их речима нашег великог блаженопочившег патријарха Павла: „Ми смо студенти, будимо људи! Најзад, наредних дана, а нарочито 15. марта, склоните се, у сваком погледу, а пре свега физички, од свих политичара и вама непознатих лица без валидног индекса. Знате ви ко је студент, а ко је политикант или потенцијални насилник. Тиме ћете постићи двоструку сврху. Прво, помоћи ћете нашој држави да обезбеди јавни ред и мир и себе ћете заштити. Друго, оголићете политикантску и насилну природу оних које се месецима зарад остваривања својих и туђих политичких интереса крију иза вас и мешају са вама. Они не смеју победити. Због Србије. Сви студенти, уједињени, морају победити. Због Србије! Уверен сам да ће студенти бити довољно јаки за такву једну велику победу и да ћете је прогласити врло брзо заједно! А онда да се хитро вратимо на факултете и пробамо заједничким снагама да надокнадимо пропуштене школске обавезе. Живели студенти! Живела Србија!”, закључио је своје предавамке у Пионирском парку профестор Владан Петров.