Рамазански погром у Сирији

Бошко Јакшић

Сирија покушава да се опорави после неколико најкрвавијих дана последње деценије када се обрачун снага режима и остатака бивше власти претворио у масакр у коме је убијено више од хиљаду људи, укључујући жена и децу.

Сиријска мрежа за људска права већ је документовала 779 убистава цивила које су починиле снаге владајућег режима под командом исламистичког сунитског покрета Хајат Тахрир ел Шам (ХТС). Тврди се да је сукоб почео када су наоружани лојалисти свргнутог председника Башара ел Асада, припадници његове мањинске шиитске секте Алавита, заузели Асадов родни град Кардаху.

Тешко наоружане снаге покрета ХТС су узвратиле бруталном одмаздом и масовним егзекуцијама Алавита у средоземном појасу северозападних провинција Латакија и Тартус. Обрачун и погибија близу 300 припадника владиних снага, прети повратком секташког насиља у земљи чији је нови лидер Ахмед ел Шара обећао да ће поштовати права свих мањина.

„Оно што се догађа у Сирији је ван очекиваних изазова. Морамо да признамо да је свргнути режим нанео дубоке ране које ће се тешко залечити и које су кулминирале последњим догађајима упркос напорима државе да их избегне”, изјавио је Шара свакако свестан да обрачун присталица новог и старог режима доводи у питање исказану намеру власти да после преузимања власти 8. децембра и после 14 година грађанског рата успостави јединство и Сирију уведе у еру помирења и обнове.

Шара, лидер ХТС-а и привремени председник, најавио је формирање посебног комитета који ће испитати злочине над цивилима, а Министарство одбране у Дамаску је саопштило да су обустављене операције против „остатака (Асадовог) режима” чији се број процењује на око 5.000.

Тензија је висока, безбедносна ситуација је крхка, а многи се питају да ли је ово увод у повратак исламистичке власти имајући у виду џихадистичке корене Шарине паравојне групе која је 2011. основана под именом Џабхат ел Нусра и била сиријска филијала Ал Каиде. Абу Бакр ел Багдади, вођа Исламске државе, такође је био умешан у формирање сунитске милиције која се обрачунавала са шиитима сматрајући их за јеретике. Шара је 2017. прекинуо сарадњу са Ал Каидом и основао ХТС, једну од најснажнијих војних група међу противницима Асадовог режима.

Чињеница је да су многе алавитске, али и хришћанске фракције изгубиле привилегије Асадовим падом, а сада власти у Дамаску оптужују да нису успеле да их заштите ни у данима исламског светог месеца рамазана. Забележено је да су неки сунити делили бомбоне са поруком: „Алавити имају право да у миру живе – у својим гробовима.” Унутрашњу нестабилност додатно појачава нерешено питање Курда чији сепаратисти одбацују идентитет сиријских Арапа.

Изазови споља нису мање сложени. Колапс Асадовог режима означио је крај доминантне улоге Ирана, али Техеран не одустаје од намере да ослаби Шарину власт. Израел се понаша као да је Сирија отворена арена, а не независна држава. Већ је „превентивно” окупирао нове делове Сирије и покушава да сиријске Друзе привуче на своју страну. Турска је, као велики спонзор ХТС-а, значајно ојачала своју позицију.

Може ли Сирија да избегне судбину Ирака који је и од америчке инвазије и обарања режима Садама Хусеина растрзан секташким обрачунима сунита и шиита?

Шара је несумњиво свестан изазова, али показује се да транзиција не може да почива искључиво на надмоћи силе и да је неопходно много мудрости, толеранције и комуникације да би се нормализовала земља у којој је грађански рат избацио десетине различитих група које су патроне имале на разним адресама по иностранству. Иако је после Асадовог пада број страних трупа смањен, у Сирији су и данас распоређени војници Русије, Турске и Сједињених Држава.

Криза је најозбиљнији тест нове власти. Док је био само наоружана милиција у провинцији Идлиб, Хајат Тахрир ел Шам имао је ограничену одговорност. Данас управља државом и не сме да допусти да противници упадну у његов ров, као што је то допустио Асадов режим, јер би тако постао само још једна секташка група која се ослања на силу, а не на политику.

Многе арапске државе изразиле су солидарност са Шаром, али то не умањује тежину изазова за чије су отклањање можда неопходне и године. Ово није пролазна фаза, јер је наслеђе 54 године деспотске владавине династије Асада, „дубоке државе” коју је изградила, мрежа стечених интереса и транснационалног „међусобног прилагођавања”.

Играчи споља само чекају прилику да ојачају сопствене позиције. Судбина Сирије не тиче се само Сирије. Друга деценија овог века показала је колико су грађански рат и сукоби разних фракција које имају стране патроне ширили тензију по читавом Блиском истоку. Када нестабилност захвати Сирију, тешко да ће остати у границама земље. Најопаснија ствар која може да се деси Сирији јесте да они на власти покушају да експлоатишу страхове различитих сегмената друштва на начин на који је то чинио Асадов режим. Да ли је најкрвавији обрачун од времена промене режима потврда да са Асадовим присталицама није завршено и да Сирија бира судбину која враћа на пут грађанског рата?

Злочини виђени у приморском региону Сирије, и страх да би слични догађаји могли да се понове на југу, легитимишу хаос. Показује се ко зна који пут да је освајање власти лакше него њено чување. Сирији је потребна транзициона правда, а не одмазда и освета, али многи актери кризе, домаћи и страни, још нису саопштили завршну реч.