Ramazanski pogrom u Siriji

Boško Jakšić

Sirija pokušava da se oporavi posle nekoliko najkrvavijih dana poslednje decenije kada se obračun snaga režima i ostataka bivše vlasti pretvorio u masakr u kome je ubijeno više od hiljadu ljudi, uključujući žena i decu.

Sirijska mreža za ljudska prava već je dokumentovala 779 ubistava civila koje su počinile snage vladajućeg režima pod komandom islamističkog sunitskog pokreta Hajat Tahrir el Šam (HTS). Tvrdi se da je sukob počeo kada su naoružani lojalisti svrgnutog predsednika Bašara el Asada, pripadnici njegove manjinske šiitske sekte Alavita, zauzeli Asadov rodni grad Kardahu.

Teško naoružane snage pokreta HTS su uzvratile brutalnom odmazdom i masovnim egzekucijama Alavita u sredozemnom pojasu severozapadnih provincija Latakija i Tartus. Obračun i pogibija blizu 300 pripadnika vladinih snaga, preti povratkom sektaškog nasilja u zemlji čiji je novi lider Ahmed el Šara obećao da će poštovati prava svih manjina.

„Ono što se događa u Siriji je van očekivanih izazova. Moramo da priznamo da je svrgnuti režim naneo duboke rane koje će se teško zalečiti i koje su kulminirale poslednjim događajima uprkos naporima države da ih izbegne”, izjavio je Šara svakako svestan da obračun pristalica novog i starog režima dovodi u pitanje iskazanu nameru vlasti da posle preuzimanja vlasti 8. decembra i posle 14 godina građanskog rata uspostavi jedinstvo i Siriju uvede u eru pomirenja i obnove.

Šara, lider HTS-a i privremeni predsednik, najavio je formiranje posebnog komiteta koji će ispitati zločine nad civilima, a Ministarstvo odbrane u Damasku je saopštilo da su obustavljene operacije protiv „ostataka (Asadovog) režima” čiji se broj procenjuje na oko 5.000.

Tenzija je visoka, bezbednosna situacija je krhka, a mnogi se pitaju da li je ovo uvod u povratak islamističke vlasti imajući u vidu džihadističke korene Šarine paravojne grupe koja je 2011. osnovana pod imenom Džabhat el Nusra i bila sirijska filijala Al Kaide. Abu Bakr el Bagdadi, vođa Islamske države, takođe je bio umešan u formiranje sunitske milicije koja se obračunavala sa šiitima smatrajući ih za jeretike. Šara je 2017. prekinuo saradnju sa Al Kaidom i osnovao HTS, jednu od najsnažnijih vojnih grupa među protivnicima Asadovog režima.

Činjenica je da su mnoge alavitske, ali i hrišćanske frakcije izgubile privilegije Asadovim padom, a sada vlasti u Damasku optužuju da nisu uspele da ih zaštite ni u danima islamskog svetog meseca ramazana. Zabeleženo je da su neki suniti delili bombone sa porukom: „Alaviti imaju pravo da u miru žive – u svojim grobovima.” Unutrašnju nestabilnost dodatno pojačava nerešeno pitanje Kurda čiji separatisti odbacuju identitet sirijskih Arapa.

Izazovi spolja nisu manje složeni. Kolaps Asadovog režima označio je kraj dominantne uloge Irana, ali Teheran ne odustaje od namere da oslabi Šarinu vlast. Izrael se ponaša kao da je Sirija otvorena arena, a ne nezavisna država. Već je „preventivno” okupirao nove delove Sirije i pokušava da sirijske Druze privuče na svoju stranu. Turska je, kao veliki sponzor HTS-a, značajno ojačala svoju poziciju.

Može li Sirija da izbegne sudbinu Iraka koji je i od američke invazije i obaranja režima Sadama Huseina rastrzan sektaškim obračunima sunita i šiita?

Šara je nesumnjivo svestan izazova, ali pokazuje se da tranzicija ne može da počiva isključivo na nadmoći sile i da je neophodno mnogo mudrosti, tolerancije i komunikacije da bi se normalizovala zemlja u kojoj je građanski rat izbacio desetine različitih grupa koje su patrone imale na raznim adresama po inostranstvu. Iako je posle Asadovog pada broj stranih trupa smanjen, u Siriji su i danas raspoređeni vojnici Rusije, Turske i Sjedinjenih Država.

Kriza je najozbiljniji test nove vlasti. Dok je bio samo naoružana milicija u provinciji Idlib, Hajat Tahrir el Šam imao je ograničenu odgovornost. Danas upravlja državom i ne sme da dopusti da protivnici upadnu u njegov rov, kao što je to dopustio Asadov režim, jer bi tako postao samo još jedna sektaška grupa koja se oslanja na silu, a ne na politiku.

Mnoge arapske države izrazile su solidarnost sa Šarom, ali to ne umanjuje težinu izazova za čije su otklanjanje možda neophodne i godine. Ovo nije prolazna faza, jer je nasleđe 54 godine despotske vladavine dinastije Asada, „duboke države” koju je izgradila, mreža stečenih interesa i transnacionalnog „međusobnog prilagođavanja”.

Igrači spolja samo čekaju priliku da ojačaju sopstvene pozicije. Sudbina Sirije ne tiče se samo Sirije. Druga decenija ovog veka pokazala je koliko su građanski rat i sukobi raznih frakcija koje imaju strane patrone širili tenziju po čitavom Bliskom istoku. Kada nestabilnost zahvati Siriju, teško da će ostati u granicama zemlje. Najopasnija stvar koja može da se desi Siriji jeste da oni na vlasti pokušaju da eksploatišu strahove različitih segmenata društva na način na koji je to činio Asadov režim. Da li je najkrvaviji obračun od vremena promene režima potvrda da sa Asadovim pristalicama nije završeno i da Sirija bira sudbinu koja vraća na put građanskog rata?

Zločini viđeni u primorskom regionu Sirije, i strah da bi slični događaji mogli da se ponove na jugu, legitimišu haos. Pokazuje se ko zna koji put da je osvajanje vlasti lakše nego njeno čuvanje. Siriji je potrebna tranziciona pravda, a ne odmazda i osveta, ali mnogi akteri krize, domaći i strani, još nisu saopštili završnu reč.