Србији је доста „мартовских ида”

Оба српска народна устанка подигнута су с пролећа, кад се с Христовим рођењем рађа и нова година – Први устанак на Сретење Господње, а Други на Цвети, кад је Србија у цвету и најлепша на свету. Предводници српских устаника били су хајдуци који нису устајали против турске силе и неправде пред зиму, него тек „кад гора озелени”. Те српске народне устанке чувени немачки историчар назвао је Српском револуцијом – мало зато што је био један од малобројних Немаца који су нам били наклоњени, а мало и због тога што су револуције улазиле у моду код европских романтичара, па им се чинило да Срби, борећи се за своју слободу, дају пример и свима другима који су у Европи били поробљени. 
Шекспиру се приписује изрека да се „историја понавља, али никад на исти начин: једном се одиграва као трагедија, а други пут као фарса”. Устанци за слободу су трагична страна историје, јер у таквим устанцима увек гину најбољи међу људима. Такво људско жртвовање има виши смисао само кад садржи катарзу, кад доводи до социјалног ослобођења и духовног прочишћења свих. 
Фарса је бесмислено жртвовање једних за интересе других, трагично догађање које подстичу предратни, ратни и послератни профитери, који се увек бусају у туђе груди и у сукобе не улажу ништа друго, а из њих извлаче сваку корист, само за себе и своје спољне и унутарње „коалиционе партнере”. 
Откуд „мартовске иде” у наслову овог текста и какве симболичке везе би оне могле да имају с текућим и предстојећим мартовским догађајима у Србији, заказаним баш за 15. март у Београду? Мартовске иде падају на 15. март, кад се по римском календару славио пагански бог Марс, а у Риму организовала и војна парада. На тај дан је 44. године пре Христа видовњак прорекао да ће бити убијен Јулије Цезар, што се тада и десило. О том догађају је Шекспир написао своју чувену драму, од када се раширио израз за издају: „Зар и ти, сине Бруте?” А за „мартовске иде” везан је предосећај догађаја који за собом повлаче зло и несрећу. 
У новијој српској историји у марту се десило неколико трагично-фарсичних догађаја на које би ваљало подсетити старије и упозорити млађе. Марта 27. 1941. у великим демонстрацијама у Београду, које су из потаје подстакле енглеске обавештајне службе, а на улицама међу комунистима предводили агенти Коминтерне, срушена је легална влада уз паролу „боље рат, него пакт”. 
Већ у априлу 1941. срушена је и држава Југославија, у коју су Срби 1918. били унели две своје међународно признате државе (Србију и Црну Гору). Тада су Хрвати добили своју прву државу (НДХ), која је одмах започела бацање Срба у карстне јаме и за њих организовала Јасеновац, Велику Градишку и друге најмонструозније нацистичке концентрационе логоре у Другом светском рату. 
Деветог марта 1991. Вук Драшковић, србујући на свој псеудореволуционарни начин, окупио је масу фрустрираних Срба на масовним рушилачким демонстрацијама, током којих је дошло до уличних сукоба у којима је било много повређених и два погинула човека (један полицајац и један демонстрант). Демонстрације су заустављене тек кад су на улице Београда изашли тенкови. То је био злокобни знак предстојећег унутарњег и спољног разбијања Југославије, стварања прве државе Словенаца и Македонаца, друге државе Хрвата, прогона Срба из свих отцепљених држава, крвавог рата у БиХ, агресије НАТО-а, бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом, па и каснијег отцепљења Црне Горе, окупације и отимања Косова и Метохије. 
Због свега наведеног (и ненаведеног) и питање шта нас очекује 15. марта 2025? Тешко је надати се да ће све изаћи на добро с обзиром на избор паганског датума, који прате још неки пагански симболи, као што су крваве руке, масовне процесије на раскрсницама, нехришћанска злоупотреба жртава с уличним парастосима који су увредљиви за жртве и њихову родбину. 
Пошто нада умире последња, да се надамо да се огромна већина грађана Србије заједно са студентима искрено дигла на устанак за истину и правду у својој држави Србији, коју воле највише на свету. Истину и правду, а нарочито правну државу и њене институције, ниједне демонстрације нису могле да породе, чак ни онда ако би демонстранти били најискренији истинољупци и правдољупци. Да се надамо да ће они који искрено и озбиљно држе до својих легитимних политичких циљева схватити да је главни проблем у Србији системски и да се не може разрешити демонстративном и насилном сменом оних који су на власти. 
Ако се не промени изборни систем, у Србији ће се и после ове власти на истим местима устоличити други појединци, који ће брзо постати слични првима, иако сада изгледа да се од њих разликују као небо и земља. То значи да партократску олигархију у Србији није могуће сменити студентским пленумима, просветарским протестима, па ни генералним штрајковима – који највећу штету наносе ђацима и студентима и њиховим родитељима, просветарима, лекарима, одговорним полицајцима, сељацима, радницима и „поштеној интелигенцији”. 
Партократски изборни систем одговара свим странкама: владајућим док су на власти, а опозиционим чим дођу на власт. Ако се тромесечни студентско-грађански протести сведу на обарање постојеће власти, протестанти ће се убрзо тешко разочарати кад сагледају да су „џабе кречили” – туђу кућу – чак и онда кад је у црвеним рукавицама (да не кажем крвавом руком) офарбају црвеном бојом. Колико се данас види, ниједна од групација које су се подигле на устанак ништа не чини да на организован начин и трајно штити вредности за које се декларише у протестима. 
Пошто се „гвожђе кује док је вруће” ваљало би утопијску енергију грађанских протеста искористити за организовање надстраначких друштвених покрета: просветног, еколошког, аграрног, задругарског, здравственог и других – на општинском (локалном), градском, регионалном и републичком нивоу. Није довољно ако једна грана власти ограничава другу, а ни кад опозиционе странке ограничавају оне које су владајуће. А поготово ако то не чине, из разних разлога који нису увек јавни. Системским реформама надстраначки секторски покрети требало би да добију могућност да практично утичу на стање у својим секторима. 
Пре свега да свима ставе до знања да је одговорна само она власт која је смењива, а оне који су неодговорно зајахали своје положаје да подсете да „ничија није горела до зоре”. Увек је „боље спречити него лечити” пре него што су нам озлојеђени протестанти запретили „мартовским идама”, а увређени председник књигом о његовој победи над обојеном револуцијом. Србији данас нису потребне ни „мартовске иде”, ни обојена револуција, али ни „победничка књига”, макар била и од самог председника. Сви смо у понечему већ поражени оним што нам се данас дешава, добрим делом и својом кривицом. Зато нико одговоран не би смео јавно да помиње никакве своје победе.

*Одбор за село САНУ, Одељење друштвених наука Матице српске, уредништво Српске енциклопедије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа