Srbiji je dosta „martovskih ida”

Oba srpska narodna ustanka podignuta su s proleća, kad se s Hristovim rođenjem rađa i nova godina – Prvi ustanak na Sretenje Gospodnje, a Drugi na Cveti, kad je Srbija u cvetu i najlepša na svetu. Predvodnici srpskih ustanika bili su hajduci koji nisu ustajali protiv turske sile i nepravde pred zimu, nego tek „kad gora ozeleni”. Te srpske narodne ustanke čuveni nemački istoričar nazvao je Srpskom revolucijom – malo zato što je bio jedan od malobrojnih Nemaca koji su nam bili naklonjeni, a malo i zbog toga što su revolucije ulazile u modu kod evropskih romantičara, pa im se činilo da Srbi, boreći se za svoju slobodu, daju primer i svima drugima koji su u Evropi bili porobljeni. 
Šekspiru se pripisuje izreka da se „istorija ponavlja, ali nikad na isti način: jednom se odigrava kao tragedija, a drugi put kao farsa”. Ustanci za slobodu su tragična strana istorije, jer u takvim ustancima uvek ginu najbolji među ljudima. Takvo ljudsko žrtvovanje ima viši smisao samo kad sadrži katarzu, kad dovodi do socijalnog oslobođenja i duhovnog pročišćenja svih. 
Farsa je besmisleno žrtvovanje jednih za interese drugih, tragično događanje koje podstiču predratni, ratni i posleratni profiteri, koji se uvek busaju u tuđe grudi i u sukobe ne ulažu ništa drugo, a iz njih izvlače svaku korist, samo za sebe i svoje spoljne i unutarnje „koalicione partnere”. 
Otkud „martovske ide” u naslovu ovog teksta i kakve simboličke veze bi one mogle da imaju s tekućim i predstojećim martovskim događajima u Srbiji, zakazanim baš za 15. mart u Beogradu? Martovske ide padaju na 15. mart, kad se po rimskom kalendaru slavio paganski bog Mars, a u Rimu organizovala i vojna parada. Na taj dan je 44. godine pre Hrista vidovnjak prorekao da će biti ubijen Julije Cezar, što se tada i desilo. O tom događaju je Šekspir napisao svoju čuvenu dramu, od kada se raširio izraz za izdaju: „Zar i ti, sine Brute?” A za „martovske ide” vezan je predosećaj događaja koji za sobom povlače zlo i nesreću. 
U novijoj srpskoj istoriji u martu se desilo nekoliko tragično-farsičnih događaja na koje bi valjalo podsetiti starije i upozoriti mlađe. Marta 27. 1941. u velikim demonstracijama u Beogradu, koje su iz potaje podstakle engleske obaveštajne službe, a na ulicama među komunistima predvodili agenti Kominterne, srušena je legalna vlada uz parolu „bolje rat, nego pakt”. 
Već u aprilu 1941. srušena je i država Jugoslavija, u koju su Srbi 1918. bili uneli dve svoje međunarodno priznate države (Srbiju i Crnu Goru). Tada su Hrvati dobili svoju prvu državu (NDH), koja je odmah započela bacanje Srba u karstne jame i za njih organizovala Jasenovac, Veliku Gradišku i druge najmonstruoznije nacističke koncentracione logore u Drugom svetskom ratu. 
Devetog marta 1991. Vuk Drašković, srbujući na svoj pseudorevolucionarni način, okupio je masu frustriranih Srba na masovnim rušilačkim demonstracijama, tokom kojih je došlo do uličnih sukoba u kojima je bilo mnogo povređenih i dva poginula čoveka (jedan policajac i jedan demonstrant). Demonstracije su zaustavljene tek kad su na ulice Beograda izašli tenkovi. To je bio zlokobni znak predstojećeg unutarnjeg i spoljnog razbijanja Jugoslavije, stvaranja prve države Slovenaca i Makedonaca, druge države Hrvata, progona Srba iz svih otcepljenih država, krvavog rata u BiH, agresije NATO-a, bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom, pa i kasnijeg otcepljenja Crne Gore, okupacije i otimanja Kosova i Metohije. 
Zbog svega navedenog (i nenavedenog) i pitanje šta nas očekuje 15. marta 2025? Teško je nadati se da će sve izaći na dobro s obzirom na izbor paganskog datuma, koji prate još neki paganski simboli, kao što su krvave ruke, masovne procesije na raskrsnicama, nehrišćanska zloupotreba žrtava s uličnim parastosima koji su uvredljivi za žrtve i njihovu rodbinu. 
Pošto nada umire poslednja, da se nadamo da se ogromna većina građana Srbije zajedno sa studentima iskreno digla na ustanak za istinu i pravdu u svojoj državi Srbiji, koju vole najviše na svetu. Istinu i pravdu, a naročito pravnu državu i njene institucije, nijedne demonstracije nisu mogle da porode, čak ni onda ako bi demonstranti bili najiskreniji istinoljupci i pravdoljupci. Da se nadamo da će oni koji iskreno i ozbiljno drže do svojih legitimnih političkih ciljeva shvatiti da je glavni problem u Srbiji sistemski i da se ne može razrešiti demonstrativnom i nasilnom smenom onih koji su na vlasti. 
Ako se ne promeni izborni sistem, u Srbiji će se i posle ove vlasti na istim mestima ustoličiti drugi pojedinci, koji će brzo postati slični prvima, iako sada izgleda da se od njih razlikuju kao nebo i zemlja. To znači da partokratsku oligarhiju u Srbiji nije moguće smeniti studentskim plenumima, prosvetarskim protestima, pa ni generalnim štrajkovima – koji najveću štetu nanose đacima i studentima i njihovim roditeljima, prosvetarima, lekarima, odgovornim policajcima, seljacima, radnicima i „poštenoj inteligenciji”. 
Partokratski izborni sistem odgovara svim strankama: vladajućim dok su na vlasti, a opozicionim čim dođu na vlast. Ako se tromesečni studentsko-građanski protesti svedu na obaranje postojeće vlasti, protestanti će se ubrzo teško razočarati kad sagledaju da su „džabe krečili” – tuđu kuću – čak i onda kad je u crvenim rukavicama (da ne kažem krvavom rukom) ofarbaju crvenom bojom. Koliko se danas vidi, nijedna od grupacija koje su se podigle na ustanak ništa ne čini da na organizovan način i trajno štiti vrednosti za koje se deklariše u protestima. 
Pošto se „gvožđe kuje dok je vruće” valjalo bi utopijsku energiju građanskih protesta iskoristiti za organizovanje nadstranačkih društvenih pokreta: prosvetnog, ekološkog, agrarnog, zadrugarskog, zdravstvenog i drugih – na opštinskom (lokalnom), gradskom, regionalnom i republičkom nivou. Nije dovoljno ako jedna grana vlasti ograničava drugu, a ni kad opozicione stranke ograničavaju one koje su vladajuće. A pogotovo ako to ne čine, iz raznih razloga koji nisu uvek javni. Sistemskim reformama nadstranački sektorski pokreti trebalo bi da dobiju mogućnost da praktično utiču na stanje u svojim sektorima. 
Pre svega da svima stave do znanja da je odgovorna samo ona vlast koja je smenjiva, a one koji su neodgovorno zajahali svoje položaje da podsete da „ničija nije gorela do zore”. Uvek je „bolje sprečiti nego lečiti” pre nego što su nam ozlojeđeni protestanti zapretili „martovskim idama”, a uvređeni predsednik knjigom o njegovoj pobedi nad obojenom revolucijom. Srbiji danas nisu potrebne ni „martovske ide”, ni obojena revolucija, ali ni „pobednička knjiga”, makar bila i od samog predsednika. Svi smo u ponečemu već poraženi onim što nam se danas dešava, dobrim delom i svojom krivicom. Zato niko odgovoran ne bi smeo javno da pominje nikakve svoje pobede.

*Odbor za selo SANU, Odeljenje društvenih nauka Matice srpske, uredništvo Srpske enciklopedije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista