Наука и дневна политика

Пропаганда је догурала дотле да се негирају достигнућа науке која се зове политикологија, а све како би се протести Made in Serbia приписали неименованим страним силама. Власт не престаје да прича о обојеној револуцији чији је подмукли циљ рушење председника – а то значи Србије, њеног угледа у свету, просперитетне економије, чак и историје, традиције и културе. 
Узнемирен масовним протестима који су мењали апсолутистичку, проруску власт – Ружичасту револуцију у Грузији 2003, Наранџасту револуцију у Украјини 2004, Револуцију лала у Киргизији 2005. или Плишану револуцију у Јерменији 2018 – Александар Вучић тврди да је обојена револуција још 2018. стигла до Србије и да је све требало да буде завршено пре месец или два. Или сутра, током очекиваног великог протеста у Београду. 
Револуција се најчешће дефинише као нагло и насилно обарање власти и промена система, мада постоје и оне бескрвне. Француска револуција 1789. укинула је монархију и прогласила републику. Буржоаске револуције по Европи 1848. бориле су се за демократске и либералне вредности и успостављање независних националних држава. 
Бољшевичка револуција у Русији 1917. оборила је царизам, била је класна и по дефиницијама марксизма променила односе својине, слично као и кубанска револуција 1959. Исламска револуција у Ирану две деценије касније успоставила је јединствен спој теократије и републике. 
Индустријска револуција у Европи дефинитивно је означила крај феудализма и отворила пут капитализму. Научна револуција почетком 20. века допринела је пробоју знања, као што је револуцију у медицини представљало откриће пеницилина. Данас технолошка, дигитална и ИТ револуција преобликују свет. Зелена револуција захтева коренито нов став према климатским променама. 
Томови студија исписани су на тему револуција, али наука је овде маркетиншки искривљена и стављена у функцију дневне политике. Затечена протестима које је могла да избегне да се није толико отуђила, власт је прихватила наратив о обојеној револуцији и тако се легитимисала и позиционирала на страни против демократије. 

Исток, себе ради, нуди подршку српским властима, које се супротстављају вољи својих грађана. Најгласнија је Русија. Владимир Путин је у телефонском разговору с Вучићем указао на „недопустивост мешања у унутрашњу политичку ситуацију у Србији”. Шеф Кремља учиниће све да спречи обојену револуцију. Он много више цени Јосифа Стаљина него Владимира Лењина. Први је у чувању власти био спреман да ликвидира све потенцијалне ривале и милионе људи. Други је био револуционар, а Владимир Владимирович ту реч никако не воли. 
Кинески председник Си Ђинпинг такође је против. На самиту Шангајске организације за сарадњу септембра 2022. поручио је да група мора да спречи „стране снаге” да промовишу обојене револуције. 
Вучић је захвалан пријатељима у Москви и Пекингу који су га упозорили на заверу. Не сматра да је то мешање, па се оптужбом да су масовни протести у Србији покушај обојене револуције уплео у глобалну мрежу из које не зна како да изађе а да не плати високу цену на једној или другој страни. 
Шта ће Исток него да оптужује Запад, да се представља као искрени пријатељ Србије дубоко забринут да би могао да изгуби позиције? Власт ствара утисак да верује и Западу, па се испод жита протура теза да је реч о руском хибридном рату. 
Председник и даље не даје доказе и не прецизира ко са Запада, коме номинално тежимо, ради на „растакању Србије” и његовом рушењу. Свакако то није Доналд Трамп, иако је председник искривио његове речи да се новац УСАИД-а трошио на смену власти у Србији. Шеф Беле куће је само говорио о „расипању” па је поменуо 14 милиона долара датих за побољшање јавних набавки у Србији. 
Имајући у виду природу политике коју води, Вучић је много ближи Трампу и несумњиво би желео да га шеф Беле куће хвали онолико колико и Виктора Орбана. То се, међутим, заслужује. Мађар је црна овца унутар ЕУ, опире се давању помоћи Украјини, критикује санкције Русији које Трамп има намеру да укине, хвали Путина баш као и Американац. Мађарима је лакше. Они су и у ЕУ и у НАТО-у, па су приче о обојеној револуцији препирка унутар породице. Србија је у много сложенијем положају. 
Трамп је претња проширењу ЕУ. Отворено подржава суверенисте и националисте са крајње европске деснице, снага које нису за пријем нових чланица. Вучићева позиција је стешњена, што је његов избор. Уколико се у време бруталних америчких напада на Европу определи према Вашингтону, ризикује да изгуби савезнике на континенту. Уколико назначи да жели већу блискост с Берлином или Паризом, уследиће сурова казна. Трампу је лакше с Вучићем, али Вучићу неће бити лако с Трампом. Сем послушности, нема шта да понуди, а мораће да одговори на захтеве које ће му бити прослеђени кад за то дође време. 
Није мање компликовано ни с Истоком. Путину је партнерство с Американцима сасвим океј, не и Си Ђинпингу, коме је Трамп највећи геостратешки ривал који ће једног дана захтевати да Србија изађе из загрљаја „челичног пријатељства” с Кином. 
Увредљиво делују покушаји да се студентске блокаде припишу хрватској служби или Албину Куртију. Такво оспоравање аутентичности бунта, негирање часа демократије који студенти држе свима је израз неверице у способност и зрелост генерације зед.
Са становишта власти, ниподаштавајући став је контрапродуктиван јер само регрутује нове противнике, али власт то није у стању да препозна, па обојену револуцију види свуда око себе: „Неки желе да униште српску историју”, тврдио је Вучић поводом инцидента у Матици српској. Потом је лансирао тезу да је њен циљ рушење Републике Српске. 
Да се вратим на почетни став о негирању достигнућа науке која се зове политикологија. Ово чему сведочимо нема никаква везе с револуцијом. Нема позива на рушење председника. „Једина могућност за обојену револуцију је да мене убију”, каже Вучић на ивици патетике и наставља да искривљено тумачи став студената да је као „предметна институција” небитан јер су решења њихових захтева ван његових уставних овлашћења. 
Нема захтева за новим Уставом или новим законима. Инсистира се на доследном поштовању постојећег Устава и постојећих закона. Нема захтева за новим парламентом. Нема захтева за рушењем владе. То што је премијер поднео оставку био је покушај власт да пацификују ситуацију, али студенти то од њега нису тражили. 
Нема савезништва с опозицијом. Нема захтева за новим институцијама, већ само да постојеће раде свој посао у складу с троделном поделом власти. Нема захтева за променом односа својине. Нико не дира приватно власништво, али очекује да се оно клептократски не нагомилава корупцијом и крађом. Дакле, нема револуције, па је и продаја њене обојене форме чиста фабрикација. 
Председник не одустаје од писања свог победничког бестселера, не скида ловоров венац победника и истиче да „након неуспешне обојене револуције следи успешна контрареволуција”. 
„Знамо да се планирају нереди 15. марта, нервозни су, јер знају да им обојена револуција неће проћи”, изјављује Вучић уочи митинга у Београду. „Како ствари стоје, у суботу вече ћемо да одсвирамо крај”.
Готово је кад ми кажемо да је готово, узвраћају студенти српском „краљу сунца” који и даље не зна шта ће са омладином која је умрежила земљу укидајући страх и враћајући јој осећај за правду, солидарност, оптимизам и искрени патриотизам. Узвраћање обојеном контрареволуцијом јесте опасно поигравање са судбином ове земље.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа