Nauka i dnevna politika

Propaganda je dogurala dotle da se negiraju dostignuća nauke koja se zove politikologija, a sve kako bi se protesti Made in Serbia pripisali neimenovanim stranim silama. Vlast ne prestaje da priča o obojenoj revoluciji čiji je podmukli cilj rušenje predsednika – a to znači Srbije, njenog ugleda u svetu, prosperitetne ekonomije, čak i istorije, tradicije i kulture. 
Uznemiren masovnim protestima koji su menjali apsolutističku, prorusku vlast – Ružičastu revoluciju u Gruziji 2003, Narandžastu revoluciju u Ukrajini 2004, Revoluciju lala u Kirgiziji 2005. ili Plišanu revoluciju u Jermeniji 2018 – Aleksandar Vučić tvrdi da je obojena revolucija još 2018. stigla do Srbije i da je sve trebalo da bude završeno pre mesec ili dva. Ili sutra, tokom očekivanog velikog protesta u Beogradu. 
Revolucija se najčešće definiše kao naglo i nasilno obaranje vlasti i promena sistema, mada postoje i one beskrvne. Francuska revolucija 1789. ukinula je monarhiju i proglasila republiku. Buržoaske revolucije po Evropi 1848. borile su se za demokratske i liberalne vrednosti i uspostavljanje nezavisnih nacionalnih država. 
Boljševička revolucija u Rusiji 1917. oborila je carizam, bila je klasna i po definicijama marksizma promenila odnose svojine, slično kao i kubanska revolucija 1959. Islamska revolucija u Iranu dve decenije kasnije uspostavila je jedinstven spoj teokratije i republike. 
Industrijska revolucija u Evropi definitivno je označila kraj feudalizma i otvorila put kapitalizmu. Naučna revolucija početkom 20. veka doprinela je proboju znanja, kao što je revoluciju u medicini predstavljalo otkriće penicilina. Danas tehnološka, digitalna i IT revolucija preoblikuju svet. Zelena revolucija zahteva korenito nov stav prema klimatskim promenama. 
Tomovi studija ispisani su na temu revolucija, ali nauka je ovde marketinški iskrivljena i stavljena u funkciju dnevne politike. Zatečena protestima koje je mogla da izbegne da se nije toliko otuđila, vlast je prihvatila narativ o obojenoj revoluciji i tako se legitimisala i pozicionirala na strani protiv demokratije. 

Istok, sebe radi, nudi podršku srpskim vlastima, koje se suprotstavljaju volji svojih građana. Najglasnija je Rusija. Vladimir Putin je u telefonskom razgovoru s Vučićem ukazao na „nedopustivost mešanja u unutrašnju političku situaciju u Srbiji”. Šef Kremlja učiniće sve da spreči obojenu revoluciju. On mnogo više ceni Josifa Staljina nego Vladimira Lenjina. Prvi je u čuvanju vlasti bio spreman da likvidira sve potencijalne rivale i milione ljudi. Drugi je bio revolucionar, a Vladimir Vladimirovič tu reč nikako ne voli. 
Kineski predsednik Si Đinping takođe je protiv. Na samitu Šangajske organizacije za saradnju septembra 2022. poručio je da grupa mora da spreči „strane snage” da promovišu obojene revolucije. 
Vučić je zahvalan prijateljima u Moskvi i Pekingu koji su ga upozorili na zaveru. Ne smatra da je to mešanje, pa se optužbom da su masovni protesti u Srbiji pokušaj obojene revolucije upleo u globalnu mrežu iz koje ne zna kako da izađe a da ne plati visoku cenu na jednoj ili drugoj strani. 
Šta će Istok nego da optužuje Zapad, da se predstavlja kao iskreni prijatelj Srbije duboko zabrinut da bi mogao da izgubi pozicije? Vlast stvara utisak da veruje i Zapadu, pa se ispod žita protura teza da je reč o ruskom hibridnom ratu. 
Predsednik i dalje ne daje dokaze i ne precizira ko sa Zapada, kome nominalno težimo, radi na „rastakanju Srbije” i njegovom rušenju. Svakako to nije Donald Tramp, iako je predsednik iskrivio njegove reči da se novac USAID-a trošio na smenu vlasti u Srbiji. Šef Bele kuće je samo govorio o „rasipanju” pa je pomenuo 14 miliona dolara datih za poboljšanje javnih nabavki u Srbiji. 
Imajući u vidu prirodu politike koju vodi, Vučić je mnogo bliži Trampu i nesumnjivo bi želeo da ga šef Bele kuće hvali onoliko koliko i Viktora Orbana. To se, međutim, zaslužuje. Mađar je crna ovca unutar EU, opire se davanju pomoći Ukrajini, kritikuje sankcije Rusiji koje Tramp ima nameru da ukine, hvali Putina baš kao i Amerikanac. Mađarima je lakše. Oni su i u EU i u NATO-u, pa su priče o obojenoj revoluciji prepirka unutar porodice. Srbija je u mnogo složenijem položaju. 
Tramp je pretnja proširenju EU. Otvoreno podržava suvereniste i nacionaliste sa krajnje evropske desnice, snaga koje nisu za prijem novih članica. Vučićeva pozicija je stešnjena, što je njegov izbor. Ukoliko se u vreme brutalnih američkih napada na Evropu opredeli prema Vašingtonu, rizikuje da izgubi saveznike na kontinentu. Ukoliko naznači da želi veću bliskost s Berlinom ili Parizom, uslediće surova kazna. Trampu je lakše s Vučićem, ali Vučiću neće biti lako s Trampom. Sem poslušnosti, nema šta da ponudi, a moraće da odgovori na zahteve koje će mu biti prosleđeni kad za to dođe vreme. 
Nije manje komplikovano ni s Istokom. Putinu je partnerstvo s Amerikancima sasvim okej, ne i Si Đinpingu, kome je Tramp najveći geostrateški rival koji će jednog dana zahtevati da Srbija izađe iz zagrljaja „čeličnog prijateljstva” s Kinom. 
Uvredljivo deluju pokušaji da se studentske blokade pripišu hrvatskoj službi ili Albinu Kurtiju. Takvo osporavanje autentičnosti bunta, negiranje časa demokratije koji studenti drže svima je izraz neverice u sposobnost i zrelost generacije zed.
Sa stanovišta vlasti, nipodaštavajući stav je kontraproduktivan jer samo regrutuje nove protivnike, ali vlast to nije u stanju da prepozna, pa obojenu revoluciju vidi svuda oko sebe: „Neki žele da unište srpsku istoriju”, tvrdio je Vučić povodom incidenta u Matici srpskoj. Potom je lansirao tezu da je njen cilj rušenje Republike Srpske. 
Da se vratim na početni stav o negiranju dostignuća nauke koja se zove politikologija. Ovo čemu svedočimo nema nikakva veze s revolucijom. Nema poziva na rušenje predsednika. „Jedina mogućnost za obojenu revoluciju je da mene ubiju”, kaže Vučić na ivici patetike i nastavlja da iskrivljeno tumači stav studenata da je kao „predmetna institucija” nebitan jer su rešenja njihovih zahteva van njegovih ustavnih ovlašćenja. 
Nema zahteva za novim Ustavom ili novim zakonima. Insistira se na doslednom poštovanju postojećeg Ustava i postojećih zakona. Nema zahteva za novim parlamentom. Nema zahteva za rušenjem vlade. To što je premijer podneo ostavku bio je pokušaj vlast da pacifikuju situaciju, ali studenti to od njega nisu tražili. 
Nema savezništva s opozicijom. Nema zahteva za novim institucijama, već samo da postojeće rade svoj posao u skladu s trodelnom podelom vlasti. Nema zahteva za promenom odnosa svojine. Niko ne dira privatno vlasništvo, ali očekuje da se ono kleptokratski ne nagomilava korupcijom i krađom. Dakle, nema revolucije, pa je i prodaja njene obojene forme čista fabrikacija. 
Predsednik ne odustaje od pisanja svog pobedničkog bestselera, ne skida lovorov venac pobednika i ističe da „nakon neuspešne obojene revolucije sledi uspešna kontrarevolucija”. 
„Znamo da se planiraju neredi 15. marta, nervozni su, jer znaju da im obojena revolucija neće proći”, izjavljuje Vučić uoči mitinga u Beogradu. „Kako stvari stoje, u subotu veče ćemo da odsviramo kraj”.
Gotovo je kad mi kažemo da je gotovo, uzvraćaju studenti srpskom „kralju sunca” koji i dalje ne zna šta će sa omladinom koja je umrežila zemlju ukidajući strah i vraćajući joj osećaj za pravdu, solidarnost, optimizam i iskreni patriotizam. Uzvraćanje obojenom kontrarevolucijom jeste opasno poigravanje sa sudbinom ove zemlje.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista