Вечни сјај звезда
Настала према награђиваном тексту Сузи Милер, монодрамска представа „Prima Facie” доноси напету друштвену, психолошку, судску драму, чија је протагонисткиња Теса, успешна адвокатица која упадљиво мења перспективу посматрања проблема женског злостављања, онда када се и сама нађе у тој ситуацији. Радња вишезначно отвара питања правде и правосудног система, посебно истичући сукоб између закона и истинске правде, односно професионалности адвоката којима је успех на суду важнији од истине. Такође се битно проблематизује сложеност односа између насилника и жртве, имајући у виду да насиље спроводи Тесин партнер.
Маша Дакић енергично и сугестивно игра протагонисткињу, постојано и доследно одржавајући пажњу гледалаца, што није лаган задатак, имајући у виду да је сама на сцени више од сат и по времена. Теса је на почетку самоуверена, јака, неокрњена, повремено наступа и наглашеније, театралније, деликатно тако показујући и специфичну театралност суда и судства, играње улога у правосудном систему, важност форме, уместо суштине, што доводи до тога да важност истине готово сасвим избледи, јер је институцијама важније да оне саме буду сачуване, њихова форма. Њена почетна самоувереност ће нестати као балон од сапунице након искуства силовања, када постаје сасвим сломљена, дубински повређена и понижена, што глумица психолошки истинито и упечатљиво приказује.
Режија Ање Суше ненаметљиво, а сценски врло узбудљиво, гради сценску динамику. Употребљавају се сенке у симболичком значењу постајања сопственог бледог одраза, а занимљиво се користе и модификовани звуци, успорене и искривљене мелодије песама групе „The Cure” или „Coldplay”, као сабласни одјеци унутрашњег раздора. Преко звучника чујемо и раније снимљен говор протагонисткиње, механичан, шизоидан, такође изражајан одраз њеног дубинског потреса, који прати и одговарајућа физичка игра глумице. Сценска радња суптилно истиче свеприсутност злостављања жена, укључујући и публику у овај проблем, јер је то проблем свих нас. Између осталог, Теса се на крају обраћа директно гледаоцима, истичући да су жртве сексуалног злостављања свуда око нас, јер статистике говоре да је свака трећа жена жртва насиља.
У фокусу представе „Сјај звезда на плафону”, настале према роману Јухане Тидел (драматизација Тијана Грумић), такође су женске теме и ликови, и њихова суочавања са драматичним изазовима постојања. Протагонисткиња Јана је у крхком адолесцентском периоду, особеног спознавања своје телесности и емотивности, првих заљубљивања, али и прилагођавања друштву и његовим компетативним притисцима, у нашем времену кључно одређеном друштвеним мрежама и надметањем на пољу личног маркетинга. У том осетљивом добу одрастања и спознавања друштва, Јана се још суочава са болешћу мајке, исцрпљујућим хемотерапијама и последичним породичним кризама.
Специфична изазовност ове представе је избор да Јану играју две глумице, Мина Ненадовић, њено раздраганије, наивније и лепршавије лице, и Јулија Петковић, која је истовремено са њом на сцени, а наступа суздржаније, хладније, рационалније. Такво раздвајање лика се може тумачити као израз подељених, сударених, замршених осећања и мисли, у дубоко узнемирујућим околностима Јаниног живота. Сунчица Милановић игра њену болесну Маму уз чврсте штитове ведрине и спокоја, што се може разумети као знак неопходности одржавања реда, достојанства и оптимизма, због Јане. Невена Кочовић гради лик бунтовне Улис, најпопуларније тинејџерке у школи, Јанине другарице, која упадљивим имиџом и понашањем заправо крије, или покушава да потисне, њен унутрашњи бол и несклад због породичне ситуације, одсуства оца и ексцесног понашања мајке, расуте алкохоличарке (Јелена Илић).
Радња је постављена у стилизовано реалистички ентеријер живих боја, одговарајућих за младу публику, којој је представа базично намењена (сцена Зорана Петров, костим Александра Лалић). Такође, у вези са тим, игра глумаца је наглашенија, глумци често наступају уз упадљивије и жустрије покрете и гестове. Ипак, због опште важности теме и вишеслојности њене обраде, опипљивог надахнућа у игри, као и разноликости истинских емоција које преплављују ликове, представа се излива из оквира обраћања тинејџерској публици, постајући дело за све генерације које нису одустале од посматрања звезда. Оне упорно сијају на плафону ове позорнице, а ликови и публика их нежно гледају у тренуцима потребе за утехом, за потврђивањем неба и вечности, где одлазе сви родитељи са овога света, и чија смрт не значи крај, већ почетак неког новог облика живота.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


