Večni sjaj zvezda

Nastala prema nagrađivanom tekstu Suzi Miler, monodramska predstava „Prima Facie” donosi napetu društvenu, psihološku, sudsku dramu, čija je protagonistkinja Tesa, uspešna advokatica koja upadljivo menja perspektivu posmatranja problema ženskog zlostavljanja, onda kada se i sama nađe u toj situaciji. Radnja višeznačno otvara pitanja pravde i pravosudnog sistema, posebno ističući sukob između zakona i istinske pravde, odnosno profesionalnosti advokata kojima je uspeh na sudu važniji od istine. Takođe se bitno problematizuje složenost odnosa između nasilnika i žrtve, imajući u vidu da nasilje sprovodi Tesin partner.

 Maša Dakić energično i sugestivno igra protagonistkinju, postojano i dosledno održavajući pažnju gledalaca, što nije lagan zadatak, imajući u vidu da je sama na sceni više od sat i po vremena. Tesa je na početku samouverena, jaka, neokrnjena, povremeno nastupa i naglašenije, teatralnije, delikatno tako pokazujući i specifičnu teatralnost suda i sudstva, igranje uloga u pravosudnom sistemu, važnost forme, umesto suštine, što dovodi do toga da važnost istine gotovo sasvim izbledi, jer je institucijama važnije da one same budu sačuvane, njihova forma.  Njena početna samouverenost će nestati kao balon od sapunice nakon iskustva silovanja, kada postaje sasvim slomljena, dubinski povređena i ponižena, što glumica psihološki istinito i upečatljivo prikazuje.

Režija Anje Suše nenametljivo, a scenski vrlo uzbudljivo, gradi scensku dinamiku. Upotrebljavaju se senke u simboličkom značenju postajanja sopstvenog bledog odraza, a zanimljivo se koriste i modifikovani zvuci, usporene i iskrivljene melodije pesama grupe „The Cure” ili „Coldplay”, kao sablasni odjeci unutrašnjeg razdora. Preko zvučnika čujemo i ranije snimljen govor protagonistkinje, mehaničan, šizoidan, takođe izražajan odraz njenog dubinskog potresa, koji prati i odgovarajuća fizička igra glumice. Scenska radnja suptilno ističe sveprisutnost zlostavljanja žena, uključujući i publiku u ovaj problem, jer je to problem svih nas. Između ostalog, Tesa se na kraju obraća direktno  gledaocima, ističući da su žrtve seksualnog zlostavljanja svuda oko nas, jer statistike govore da je svaka treća žena žrtva nasilja.

U fokusu predstave „Sjaj zvezda na plafonu”, nastale prema romanu Juhane Tidel (dramatizacija Tijana Grumić), takođe su ženske teme i likovi, i njihova suočavanja sa dramatičnim izazovima postojanja. Protagonistkinja Jana je u krhkom adolescentskom periodu, osobenog spoznavanja svoje telesnosti i emotivnosti, prvih zaljubljivanja, ali i prilagođavanja društvu i njegovim kompetativnim pritiscima, u našem vremenu ključno određenom društvenim mrežama i nadmetanjem na polju ličnog marketinga. U tom osetljivom dobu odrastanja i spoznavanja društva, Jana se još suočava sa bolešću majke, iscrpljujućim hemoterapijama i posledičnim porodičnim krizama.

Specifična izazovnost ove predstave je izbor da Janu igraju dve glumice, Mina Nenadović, njeno razdraganije, naivnije i lepršavije lice, i Julija Petković, koja je istovremeno sa njom na sceni, a nastupa suzdržanije, hladnije, racionalnije. Takvo razdvajanje lika se može tumačiti kao izraz podeljenih, sudarenih, zamršenih osećanja i misli, u duboko uznemirujućim okolnostima Janinog života. Sunčica Milanović igra njenu bolesnu Mamu uz čvrste štitove vedrine i spokoja, što se može razumeti kao znak neophodnosti održavanja reda, dostojanstva i optimizma, zbog Jane. Nevena Kočović gradi lik buntovne Ulis, najpopularnije tinejdžerke u školi, Janine drugarice, koja upadljivim imidžom i ponašanjem zapravo krije, ili pokušava da potisne, njen unutrašnji bol i nesklad zbog porodične situacije, odsustva oca i ekscesnog ponašanja majke, rasute alkoholičarke (Jelena Ilić).

Radnja je postavljena u stilizovano realistički enterijer živih boja, odgovarajućih za mladu publiku, kojoj je predstava bazično namenjena (scena Zorana Petrov, kostim Aleksandra Lalić). Takođe, u vezi sa tim, igra glumaca je naglašenija, glumci često nastupaju uz upadljivije i žustrije pokrete i gestove. Ipak, zbog opšte važnosti teme i višeslojnosti njene obrade, opipljivog nadahnuća u igri, kao i raznolikosti istinskih emocija koje preplavljuju likove, predstava se izliva iz okvira obraćanja tinejdžerskoj publici, postajući delo za sve generacije koje nisu odustale od posmatranja zvezda. One uporno sijaju na plafonu ove pozornice, a likovi i publika ih nežno gledaju u trenucima potrebe za utehom, za potvrđivanjem neba i večnosti, gde odlaze svi roditelji sa ovoga sveta, i čija smrt ne znači kraj, već početak nekog novog oblika života.