Завет ћутања штити корупцију

Веома јак „завет ћутања” постоји између онога ко даје и онога ко прима мито, јер не одајући другог – свако у ланцу корупције чува себе. Зато је велика тамна бројка коруптивних кривичних дела, која никада не може бити потпуно искорењена, али може бити сведена на најмању меру.

– Као што систематска промоција културе не може бити кампањског карактера, тако ни сузбијање било којег вида криминалитета, па ни коруптивних кривичних дела не сме бити ни кампањско, нити „сезонско”, већ правни систем мора константно да делује како превентивно, тако и репресивно у односу на ту врсту криминалитета. Дакле, лепше је без корупције или, што је реалније – са значајно мањом корупцијом, али се борба против те врсте криминалитета не сме свести на паролу – каже др Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду.

Корупција се у правном смислу сматра кривичним делом „без жртве”. Међутим, каже наш саговорник, наравно да жртве корупције постоје у ширем друштвеном контексту.

– Деградира се правни систем, а грађани због корупције често губе нека своја витална права. Корупција је и својеврсни „еликсир младости” организованог криминалитета. Та врста криминалитета по дефиницији подразумева коруптивне везе криминалаца и неких криминализованих државних функционера. Корупција се одликује и великом „тамном бројком”. То значи да је увек далеко већи број тих кривичних дела која су реално извршена, него што је број таквих деликата која су предмет кривичних поступака – истиче професор Шкулић.

Уобичајене доказне тешкоће у погледу откривања и разјашњавања ове врсте кривичних дела могу се илустровати примером подмићивања као најтипичнијег облика корупције.

– Када неко мито даје, а неко га прима – оба актера подмићивања, давалац и прималац, поступају са умишљајем. Они су чврсто повезани не само кривичноправном „конструкцијом” из Кривичног законика већ и у једном животном смислу. Оба актера подмићивања корелативно остварују свој конкретни криминални циљ. Прималац мита жели да оствари одређену корист захваљујући подмићивању, а давалац мита тежи постизању циља, ради чијег остварења и подмићује. И давалац и прималац мита пристају како на сопствену криминалну активност, тако и на повезано криминално деловање другог актера таквог односа. Стога између њих најчешће постоји и веома јак „завет ћутања”. Сваки од њих ћутећи и не одајући другог, самим тим чува и себе – објаснио је професор.

Да би се превазишао „доказни дефицит” коруптивних кривичних дела и смањиле њихове „тамне бројке”, правни систем развија и неке специфичне доказне механизме, као што су посебне доказне радње, попут тајног аудио и видео надзора, ангажовања прикривеног иследника и симулованих послова.

– Посебно су значајни правни механизми усмерени на „траг и пут новца”. Давно је речено да „иза сваког великог богатства стоји велики злочин”. То, ипак, није увек случај, али често јесте. Друштво без криминалитета, па и без корупције је, нажалост, само једна утопија, али модерне правне државе успевају да корупцију, делотворним правним механизмима сведу на реално најмању могућу меру. Овде је од огромне важности стварање услова да се она „не исплати” на „дуге стазе” – истиче др Шкулић.

Најефикаснији правни механизам који ће корупцију учинити неисплативом је – стварање услова за проверу имовине.

– То се може постићи било такозваним проширеним одузимањем имовинске користи у кривичном поступку, онда када окривљени не може да докаже легалност своје имовине, било у пореском поступку, када се уочи да неко поседује имовину која је несразмерно већа од његових легалних прихода и када му се онда „вишак” такве имовине опорезује по неким веома високим стопама, што фактички има и елементе својеврсне конфискације – каже наш саговорник.

Ови правни механизми су легитимни у свим савременим и демократским државама које се одликују владавином права.

– И у Србији постоји нормативна основа те врсте, иако у пракси до сада, нажалост, још нису постизани неки ни иоле импресивни резултати, нарочито када је реч о пореско-правној сфери. У некадашњој СФРЈ својевремено је постојао програм испитивања порекла имовине, али је он спектакуларно пропао, слично као и социјалистичко-самоуправна акција „имаш кућу – врати стан”. Друго је сада време. У условима тржишне економије и капитализма није срамота бити имућан, па ни богат, али само ако је економска моћ стечена на законите начине. Обрнуто, легално је и легитимно, како проверавање порекла имовине, тако и њено одузимање, онда када за то постоје законом прописани услови – истиче др Шкулић.

Јасан је мотив оних који су корумпирани, а то је користољубље. Није лако прикрити економско стање. Ако је неко богат, то се увек манифестује имовином коју поседује, а некада и животним стилом.

– Стицање „профита” на такав криминалан начин је најчешће као када човек жеђ гаси сланом водом. Што је више пије, више је жедан. Већини окорелих у корупцији никада није доста станова у земљи и иностранству, никада довољно кеша у банкама и новца на тајним рачунима, никада им не досаде ексклузивне туристичке дестинације и слично, па тако њихова економска моћ постаје уочљива, што онда омогућава и ефикасније откривање коруптивних кривичних дела и њихово доказивање форензичким рачуноводством и финансијском форензиком – објаснио је професор др Милан Шкулић.

Корупција се сматра „сијамским близанцем” организованог криминалитета, а онај ко обећава потпуно уништење организованог криминала или корупције, истиче наш саговорник, не зна о чему говори или свесно изговара неистину. Наиме, у свим савременим и демократским државама постоје неки облици таквог криминалитета, а модерне правне државе, иако свесне да је њихово потпуно елиминисање „немогућа мисија”, настоје да их деловањем полиције и правосуђа сведу на најмању могућу меру. Зато је од посебне важности да криминална политика не буде парадоксална „мрежа” у коју се хватају „мале рибе”, а кроз коју пролазе „велике рибе”.