Zavet ćutanja štiti korupciju

Veoma jak „zavet ćutanja” postoji između onoga ko daje i onoga ko prima mito, jer ne odajući drugog – svako u lancu korupcije čuva sebe. Zato je velika tamna brojka koruptivnih krivičnih dela, koja nikada ne može biti potpuno iskorenjena, ali može biti svedena na najmanju meru.

– Kao što sistematska promocija kulture ne može biti kampanjskog karaktera, tako ni suzbijanje bilo kojeg vida kriminaliteta, pa ni koruptivnih krivičnih dela ne sme biti ni kampanjsko, niti „sezonsko”, već pravni sistem mora konstantno da deluje kako preventivno, tako i represivno u odnosu na tu vrstu kriminaliteta. Dakle, lepše je bez korupcije ili, što je realnije – sa značajno manjom korupcijom, ali se borba protiv te vrste kriminaliteta ne sme svesti na parolu – kaže dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Korupcija se u pravnom smislu smatra krivičnim delom „bez žrtve”. Međutim, kaže naš sagovornik, naravno da žrtve korupcije postoje u širem društvenom kontekstu.

– Degradira se pravni sistem, a građani zbog korupcije često gube neka svoja vitalna prava. Korupcija je i svojevrsni „eliksir mladosti” organizovanog kriminaliteta. Ta vrsta kriminaliteta po definiciji podrazumeva koruptivne veze kriminalaca i nekih kriminalizovanih državnih funkcionera. Korupcija se odlikuje i velikom „tamnom brojkom”. To znači da je uvek daleko veći broj tih krivičnih dela koja su realno izvršena, nego što je broj takvih delikata koja su predmet krivičnih postupaka – ističe profesor Škulić.

Uobičajene dokazne teškoće u pogledu otkrivanja i razjašnjavanja ove vrste krivičnih dela mogu se ilustrovati primerom podmićivanja kao najtipičnijeg oblika korupcije.

– Kada neko mito daje, a neko ga prima – oba aktera podmićivanja, davalac i primalac, postupaju sa umišljajem. Oni su čvrsto povezani ne samo krivičnopravnom „konstrukcijom” iz Krivičnog zakonika već i u jednom životnom smislu. Oba aktera podmićivanja korelativno ostvaruju svoj konkretni kriminalni cilj. Primalac mita želi da ostvari određenu korist zahvaljujući podmićivanju, a davalac mita teži postizanju cilja, radi čijeg ostvarenja i podmićuje. I davalac i primalac mita pristaju kako na sopstvenu kriminalnu aktivnost, tako i na povezano kriminalno delovanje drugog aktera takvog odnosa. Stoga između njih najčešće postoji i veoma jak „zavet ćutanja”. Svaki od njih ćuteći i ne odajući drugog, samim tim čuva i sebe – objasnio je profesor.

Da bi se prevazišao „dokazni deficit” koruptivnih krivičnih dela i smanjile njihove „tamne brojke”, pravni sistem razvija i neke specifične dokazne mehanizme, kao što su posebne dokazne radnje, poput tajnog audio i video nadzora, angažovanja prikrivenog islednika i simulovanih poslova.

– Posebno su značajni pravni mehanizmi usmereni na „trag i put novca”. Davno je rečeno da „iza svakog velikog bogatstva stoji veliki zločin”. To, ipak, nije uvek slučaj, ali često jeste. Društvo bez kriminaliteta, pa i bez korupcije je, nažalost, samo jedna utopija, ali moderne pravne države uspevaju da korupciju, delotvornim pravnim mehanizmima svedu na realno najmanju moguću meru. Ovde je od ogromne važnosti stvaranje uslova da se ona „ne isplati” na „duge staze” – ističe dr Škulić.

Najefikasniji pravni mehanizam koji će korupciju učiniti neisplativom je – stvaranje uslova za proveru imovine.

– To se može postići bilo takozvanim proširenim oduzimanjem imovinske koristi u krivičnom postupku, onda kada okrivljeni ne može da dokaže legalnost svoje imovine, bilo u poreskom postupku, kada se uoči da neko poseduje imovinu koja je nesrazmerno veća od njegovih legalnih prihoda i kada mu se onda „višak” takve imovine oporezuje po nekim veoma visokim stopama, što faktički ima i elemente svojevrsne konfiskacije – kaže naš sagovornik.

Ovi pravni mehanizmi su legitimni u svim savremenim i demokratskim državama koje se odlikuju vladavinom prava.

– I u Srbiji postoji normativna osnova te vrste, iako u praksi do sada, nažalost, još nisu postizani neki ni iole impresivni rezultati, naročito kada je reč o poresko-pravnoj sferi. U nekadašnjoj SFRJ svojevremeno je postojao program ispitivanja porekla imovine, ali je on spektakularno propao, slično kao i socijalističko-samoupravna akcija „imaš kuću – vrati stan”. Drugo je sada vreme. U uslovima tržišne ekonomije i kapitalizma nije sramota biti imućan, pa ni bogat, ali samo ako je ekonomska moć stečena na zakonite načine. Obrnuto, legalno je i legitimno, kako proveravanje porekla imovine, tako i njeno oduzimanje, onda kada za to postoje zakonom propisani uslovi – ističe dr Škulić.

Jasan je motiv onih koji su korumpirani, a to je koristoljublje. Nije lako prikriti ekonomsko stanje. Ako je neko bogat, to se uvek manifestuje imovinom koju poseduje, a nekada i životnim stilom.

– Sticanje „profita” na takav kriminalan način je najčešće kao kada čovek žeđ gasi slanom vodom. Što je više pije, više je žedan. Većini okorelih u korupciji nikada nije dosta stanova u zemlji i inostranstvu, nikada dovoljno keša u bankama i novca na tajnim računima, nikada im ne dosade ekskluzivne turističke destinacije i slično, pa tako njihova ekonomska moć postaje uočljiva, što onda omogućava i efikasnije otkrivanje koruptivnih krivičnih dela i njihovo dokazivanje forenzičkim računovodstvom i finansijskom forenzikom – objasnio je profesor dr Milan Škulić.

Korupcija se smatra „sijamskim blizancem” organizovanog kriminaliteta, a onaj ko obećava potpuno uništenje organizovanog kriminala ili korupcije, ističe naš sagovornik, ne zna o čemu govori ili svesno izgovara neistinu. Naime, u svim savremenim i demokratskim državama postoje neki oblici takvog kriminaliteta, a moderne pravne države, iako svesne da je njihovo potpuno eliminisanje „nemoguća misija”, nastoje da ih delovanjem policije i pravosuđa svedu na najmanju moguću meru. Zato je od posebne važnosti da kriminalna politika ne bude paradoksalna „mreža” u koju se hvataju „male ribe”, a kroz koju prolaze „velike ribe”.