Јер­ме­ни­ја има све ма­ње савезника

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Мо­сква – „На­гор­но-Ка­ра­бах је не­што као ва­ше Ко­со­во, то је на­ша искон­ска зе­мља на ко­јој су они би­ли ве­ћи­на”, ис­при­чао ми је сво­је­вре­ме­но Чин­гиз, вла­сник ре­сто­ра­на у До­њец­ку, нај­бо­ље ка­фа­не ко­ју сам по­се­тио на пост­со­вјет­ском про­стран­ству. За не­ких 200 ме­та­ра укра­јин­ски „хи­мар­си” су 11. ма­ја про­шле го­ди­не про­ма­ши­ли збор­но ме­сто ауто-ко­ло­не ко­је је тре­ба­ло да обе­ле­жи 10 го­ди­на ДНР и до те­ме­ља ра­зо­ри­ли ре­сто­ран „Па­ра­ди­зо”. Ипак, то Чин­ги­за и ње­го­ву вред­ну по­ро­ди­цу, ко­ја се у вре­ме СССР пре­се­ли­ла из Азер­беј­џа­на у До­њецк, ни­је по­ко­ле­ба­ло да по­сле са­мо три ме­се­ца об­но­ве по­ру­ше­но и на­ста­ве са де­це­ни­ја­ма гра­ђе­ним по­ро­дич­ним би­зни­сом.

Прост ка­фе­џи­ја и чо­век из на­ро­да не­ка­да ће гло­бал­не про­це­се об­ја­сни­ти пре­ци­зни­је од по­ли­ти­ча­ра, ди­пло­ма­та, ана­ли­ти­ча­ра и про­фе­со­ра уни­вер­зи­те­та. Све што сам у прет­ход­них де­се­так го­ди­на про­чи­тао о азер­бер­јџан­ско-јер­мен­ском су­ко­бу те­шко да ми је при­бли­жи­ло су­шти­ну су­ко­ба као јед­на Чин­ги­зо­ва ре­че­ни­ца.

За На­гор­но-Ка­ра­бах, или на јер­мен­ском Ар­цах, то­ком по­след­њих 35 го­ди­на Јер­ме­ни­ја и Азер­беј­џан ра­то­ва­ли су три пу­та. Пр­ва пу­шка­ра­ња су по­че­ла кра­јем осам­де­се­тих у су­тон пе­ре­строј­ке, ка­да је по­но­во у овом ре­ги­о­ну еска­ли­ра­ла ме­ђу­на­ци­о­нал­на мр­жња, се­дам де­це­ни­ја по­ти­ски­ва­на ко­му­ни­стич­ким ре­жи­мом. Ре­кло би се слич­на ма­три­ца као и код нас у Ју­го­сла­ви­ји. Те­ку­ћи бра­то­у­би­лач­ки рат Ру­си­је и Укра­ји­не је са­мо по­след­њи од још нај­ма­ње 25 гра­ђан­ских ра­то­ва ко­ји су се во­ди­ли на пост­со­вјет­ском про­стран­ству на­кон рас­па­да ко­му­ни­стич­ке им­пе­ри­је. Тре­ба ли сто­га бо­ља по­твр­да тврд­ње пред­сед­ни­ка Пу­ти­на, из­ре­че­не још 2005. да „рас­пад СССР пред­ста­вља ге­о­по­ли­тич­ку ка­та­стро­фу ве­ка”.

Пр­ви рат две др­жа­ве по­чео је прак­тич­но од­мах на­кон што су ли­де­ри Ру­си­је Бо­рис Јељ­цин, Бе­ло­ру­си­је Ста­ни­слав Шу­шке­вич и Укра­ји­не Ле­о­нид Крав­чук у Бе­ло­ве­шкој шу­ми про­гла­си­ли рас­пад СССР. Тра­јао је две го­ди­не и у ње­му су по­бе­ди­ли Јер­ме­ни. На­гор­но-Ка­ра­бах је у вре­ме СССР био де­фи­ни­сан као ауто­ном­на област са јер­мен­ском ве­ћи­ном у Ре­пу­бли­ци Азер­бје­џан, али су­штин­ски ен­кла­ва без ди­рект­не ве­зе са Јер­ме­ни­јом. Сто­га су по­бед­ни­ци у пр­вом ра­ту мо­ра­ли да оку­пи­ра­ју до­дат­не обла­сти Азер­беј­џа­на да би се коп­не­но по­ве­за­ли са На­гор­но-Ка­ра­ба­хом. Око 15 од­сто ад­ми­ни­стра­тив­не те­ри­то­ри­је На­гор­но-Ка­ра­ба­ха оста­ло је под кон­тро­лом Азер­бје­џа­на.

Пр­ви рат окон­чан је пу­ким спо­ра­зу­мом о при­мир­ју пот­пи­са­ним у Би­шке­ку и за­мр­зну­ти кон­фликт се про­те­гао на чи­та­вих 26 го­ди­на. Ни­јед­на др­жа­ва за то вре­ме ни­је при­зна­ла На­гор­но-Ка­ра­бах као са­мо­стал­ни су­бјект, од­но­сно као део Јер­ме­ни­је. Азер­беј­џан­ски пред­сед­ник Ил­хан Али­јев ну­дио је да се кон­фликт ре­ши ком­про­ми­сом, по­врат­ком азер­беј­џан­ског су­ве­ре­ни­те­та уз ви­сок сте­пен ауто­но­ми­је про­бле­ма­тич­ног ре­ги­о­на, што су вла­да у Је­ре­ва­ну и се­па­ра­ти­сти у Сте­па­на­кер­ту твр­до­гла­во од­би­ја­ли. Гло­бал­ни раст це­на наф­те омо­гу­ћио је вла­ди у Ба­куу тро­стру­ко ве­ћи вој­ни бу­џет од Јер­ме­ни­је, а на­ру­ку су им ишле и ге­о­по­ли­тич­ке спе­ци­фич­но­сти ре­ги­о­на Кав­ка­за и Бли­ског ис­то­ка.

За по­след­њих де­се­так го­ди­на глав­ни парт­нер Азер­беј­џа­на у сфе­ри од­бра­не и снаб­де­вач со­фи­сти­ци­ра­ном опре­мом по­стао је Изра­ел. Је­вреј­ска др­жа­ва на Кав­каз је по­сла­ла са­мо­ход­не ха­у­би­це, си­сте­ме ре­ак­тив­не ар­ти­ље­ри­је, ПВО си­сте­ме „спај­дер” и „ба­рак 8”, хва­ље­не про­ти­во­клоп­не ра­ке­те „спајк”, оклоп­на во­зи­ла и ду­бо­ко мо­дер­ни­зо­ва­ла око 400 тен­ко­ва Т-72 на­сле­ђе­них на­кон рас­па­да СССР. Ком­пле­тан ра­дар­ски си­стем Азер­беј­џа­на је изра­ел­ски, у пла­ну је отва­ра­ње фа­бри­ке дро­но­ва по изра­ел­ској тех­но­ло­ги­ји и за­јед­нич­ка про­из­вод­ња оклоп­ног во­зи­ла. Сто­га, не тре­ба да чу­ди што је Азер­беј­џан био је­ди­на му­сли­ман­ска зе­мља ко­је је со­ли­те­ре пре­сто­ни­це осве­тли­ла бо­ја­ма изра­ел­ске за­ста­ве ка­да је у ок­то­бру 2023. еска­ли­рао рат Ха­ма­са и Изра­е­ла. Раз­ло­зи Тел Ави­ва за вој­ну по­др­шку Ба­куу је тра­ди­ци­о­нал­на иран­ско-азер­беј­џан­ска не­тр­пе­љи­вост. Са дру­ге стра­не, Те­хе­ран је прет­ход­них го­ди­на имао од­лич­не по­ли­тич­ке од­но­се са Је­ре­ва­ном, али ди­рект­на вој­на са­рад­ња ипак ни­је за­бе­ле­же­на.

Јер­мен­ски пре­ми­јер Ни­кол Па­ши­њан у но­вем­бру про­шле го­ди­не за­пре­тио је да би ње­го­ва зе­мља мо­гла да иза­ђе из ОДКБ-а, за­то што је Бе­ло­ру­си­ја на­о­ру­жа­ва­ла Азер­беј­џан у 44-днев­ном ра­ту ко­ји је еска­ли­рао на је­сен 2020. го­ди­не у ко­ме су до но­гу по­ту­че­не јер­мен­ска вој­ска и ми­ли­ци­је На­гор­но-Ка­ра­ба­ха. По­раз у дру­гом ра­ту прак­тич­но је тра­си­рао ли­кви­да­ци­ју не­при­зна­те јер­мен­ске др­жа­ве 2023, ка­да се На­гор­но-Ка­ра­бах прак­тич­но пре­дао без бор­бе. По зва­нич­ним по­да­ци­ма Минск је Ба­куу ис­по­ру­чио са­мо де­се­так ба­те­ри­ја моћ­ног си­сте­ма ре­ак­тив­не ар­ти­ље­ри­је „по­ло­нез” ко­ји је раз­ви­јен у са­рад­њи НР Ки­ном, од­ре­ђен број ка­ми­о­на МАЗ и ан­те­не за про­ти­ве­лек­трон­ску бор­бу „гро­за С”. То те­шко да је и про­мил оно­га што је Азер­беј­џан до­био од Изра­е­ла.

Прет­ње о на­пу­шта­њу ОДКБ-а Па­ши­ња­но­ва вла­да за са­да још ни­је зва­нич­но спро­ве­ла, али не­ма сум­ње да они стре­ме ка то­ме . То­ком прет­ход­них го­ди­ну да­на Је­ре­ван је на­пра­вио низ кон­тро­верз­них по­ли­тич­ких по­те­за. На ма­ње од не­де­љу да­на пре не­го што ће ад­ми­ни­стра­ци­ја До­нал­да Трам­па сту­пи­ти на ду­жност, 14. ја­ну­а­ра ове го­ди­не у Је­ре­ван до­ла­зи од­ла­зе­ћи др­жав­ни се­кре­тар Ен­то­ни Блин­кен да би са сво­јим јер­мен­ским ко­ле­гом Ара­ра­том Ми­ро­зја­ном пот­пи­сао Спо­ра­зум о аме­рич­ко-јер­мен­ској стра­те­шкој са­рад­њи. У вре­ме ка­да су озбиљ­ни др­жав­ни­ци као од ђа­во­ла бе­жа­ли од од­ла­зе­ће Бај­де­но­ве ад­ми­ни­стра­ци­је вла­да Па­ши­ња­на је од­лу­чи­ла да сво­јим до­та­да­шњим са­ве­зни­ци­ма у Мо­скви и Те­хе­ра­ну гур­не прст у око, а мо­гу­ће и ду­го­роч­но угро­зи сво­је по­зи­ци­је са Трам­по­вим окру­же­њем.

Не­сва­ки­да­шњи спо­ра­зум са од­ла­зе­ћом вла­дом САД, ме­мо­ран­ду­ми и за­ко­ни о при­сту­па­њу ЕУ у Мо­скви су про­ко­мен­та­ри­са­ни као јер­мен­ска „кар­та за Ти­та­ник”. Пот­пред­сед­ник ру­ске вла­де Алек­сеј Овер­чук из­ја­вио је да по­ступ­ци вла­де Па­ши­ња­на пред­ста­вља­ју „по­че­так на­пу­шта­ња Евро­а­зисјког еко­ном­ског са­ве­за” и да ће „Ру­ска Фе­де­ра­ци­ја на осно­ву то­га гра­ди­ти сво­ју еко­ном­ску по­ли­ти­ку пре­ма Јер­ме­ни­ји”. Он сма­тра да ће то до­ве­сти до ско­ка це­на енер­ги­је, као и до па­да јер­мен­ског из­во­за. Чак 44 од­сто јер­мен­ског из­во­за у про­шлој го­ди­ни је оти­шло у Ру­ску Фе­де­ра­ци­ју, че­му је пре све­га до­при­нео сло­бо­дан, ца­ри­на­ма и кво­та­ма нео­п­те­ре­ћен при­ступ тр­жи­шту на осно­ву члан­ства у Евро­а­зиј­ској еко­ном­ској уни­ји, ко­је ће у слу­ча­ју ње­ног на­пу­шта­ња пре­ста­ти да ва­жи.

Ра­ни­је, Јер­ме­ни­ја је од Фран­цу­ске по­ру­чи­ла ла­ка оклоп­на во­зи­ла „ба­сти­он”, ко­ја у слу­ча­ју об­на­вља­ња кон­флик­та са Азер­беј­џа­ном не би до­не­ла ап­со­лут­но ни­шта, али су у Ру­си­ји схва­ће­на као про­во­ка­ци­ја. Фран­цу­ска је др­жа­ва са ја­ком јер­мен­ском ди­ја­спо­ром и же­ле­ћи да до­би­је гла­со­ве Јер­ме­на уочи пред­сед­нич­ких из­бо­ра 2012. го­ди­не, Ни­ко­ла Сар­ко­зи је ис­фор­си­рао усва­ја­ње аманд­ма­на ко­ји би не­ги­ра­ње тур­ског ге­но­ци­да над Јер­ме­ни­ма ка­рак­те­ри­сао као кри­вич­но де­ло. На кра­ју аманд­ма­ни Сар­ко­зи­ју ни­су по­мо­гли да по­бе­ди Олан­да и не­слав­но оде у по­ли­тич­ку исто­ри­ју.

Шта Јер­ме­ни­ји мо­гу до­не­ти Па­ши­ња­но­ве кон­стант­не про­во­ка­ци­је стра­те­шких са­ве­зни­ка, ни­је мо­гу­ће про­це­ни­ти, ни ка­ко ће Трам­по­ва ад­ми­ни­стра­ци­ја це­ни­ти то што је Је­ре­ван био по­след­њи град где су Блин­ке­на при­ми­ли као др­жав­ног се­кре­та­ра. Ни­је ја­сно ни шта ЕУ са­да мо­же по­ну­ди­ти Јер­ме­ни­ји, још ма­ње у бу­дућ­но­сти. Док Па­ши­ња­но­ва вла­да ин­ци­ден­ти­ма ку­пу­је за зе­мљу „кар­ту за Ти­та­ник”, азер­беј­џан­ски ли­дер Ил­хан Али­јев на­ста­вља са му­дром по­ли­ти­ком, ко­јом је пре го­ди­ну и по вра­тио де­фи­ни­тив­но зе­мље ко­је је ње­гов отац Хеј­дар из­гу­био де­ве­де­се­тих го­ди­на.

Азер­беј­џан­ски ли­дер дис­крет­но је од­ба­цио Ер­до­га­но­во ту­тор­ство, одр­жа­ва со­лид­не од­но­се са Ру­си­јом, а то­ком прет­ход­не го­ди­не по­ку­шао је и да по­пра­ви и од­но­се са Ира­ном. По­сле про­шло­го­ди­шњег ср­дач­ног су­сре­та са Ил­ха­ном Али­је­вим на отва­ра­њу за­јед­нич­ке иран­ско-азер­беј­џан­ске хи­дро­цен­тра­ле у по­гра­нич­ном ре­ги­о­ну, у хе­ли­коп­тер­ској не­сре­ћи по­ги­ну­ли су иран­ски пред­сед­ник Ебра­хим Ра­си­си и ми­ни­стар ино­стра­них по­сло­ва Хо­се­ин-Амир Абло­ла­хи­јан. Без об­зи­ра на ту тра­ге­ди­ју, Али­јев је на­ста­вио да гра­ди по­ве­ре­ње и са но­вим иран­ским пред­сед­ни­ком Ма­су­дом Пе­зе­шки­ја­ном.