Уметнички пут Кристине де Санти

Сваке хвале је вредан истраживачки труд свих оних људи који се баве културном прошлошћу свог родног града. Шапчанин Јован Рукавина, писац и новинар, спада у такве малобројне људе те радо указујем на мени познате податке о „Првакињи опере о којој мало знамо” („Политика”, 6. март). Реч је о Љубици Станковић, сопрану међународне репутације, рођеној у Шапцу (1885).

О њој и њеној оперској каријери највише је, колико знам, писала Стана Ђурић Клајн (1908–1986), пијанисткиња и прва жена музиколог код нас. Њен текст под насловом „Кристина де Санти” (уметничко име Љ. Станковић) изашао је први пут баш у „Политици” (11. септембра 1976), а исти текст је касније објављен и у њеној књизи „Акорди прошлости” („Просвета”, Београд, 1981, стр. 293–296). Други пут, поводом смрти ове наше истакнуте оперске уметнице (умрла је 17. априла 1978. у Њујорку), Стана Ђурић се огласила два месеца касније, опет у „Политици” („Смрт Кристине де Санти”, 18. јун 1978). На основу ових наведених текстова, могуће је изнети следеће податке о биографији и уметничком путу Љубице Станковић.

Основно образовање стекла је у родном Шапцу, у породици Пејновић, а затим је следило музичко школовање у Београду, Бечу, Берлину и Милану. Уочи почетка Првог светског рата успешно је наступила у Народном позоришту с оперским аријама Доницетија, Вердија, Гуноа и Вагнера, уз пратњу оркестра под управом Станислава Биничког, а бележи се и њен концерт са сличним програмом и у тадашњем Официрском дому. Студирајући певачку технику код немачких и италијанских педагога, она већ 1918. дебитује на оперској сцени у насловној улози Вердијеве Аиде и то у срцу Милана, у познатом позоришту „Дал Верме”, у којем је тада често дириговао и славни Тосканини. Убрзо потом, на захтев италијанских импресарија, мења своје име и постаје Кристина (по имену своје ћерке Христине, потоњег познатог београдског педијатра), с презименом (де) Санти (Љубичин превод имена свога тече Свете, на италијански). Наредне три године, сада као Кристина де Санти, наступа широм Италије (Рим, Напуљ, Лече, Ливорно), па чак и на Корзици, у Бастији. Ту је реализовала низ најзахтевнијих улога драмског сопрана у операма Вагнера (Валкире), Ђордана (Андре Шеније), Вердија (Бал под маскама и Трубадур), Пучинија (Тоска) и Маскањија (Кавалерија рустикана), а на Корзици је певала и улогу Кармен (писану за мецосопран) у популарној Бизеовој опери.

По оснивању опере у Београду, име Љубице Станковић у току две сезоне, 1921–1923, везује се за главне улоге из „Тоске”, „Трубадура” и „Кавалерије рустикане”, које је она тако успешно већ остварила на италијанским сценама. Међутим, према њеним белешкама из тог периода, које се налазе у Музеју позоришне уметности у Београду, да се закључити, како наводи Стана Ђурић Клајн, да су њу неповољне околности (суревњивост и пакост колега, поред осталог), отерале опет натраг у бели свет.

Од тада поново наступа на бројним европским позорницама под својим уметничким псеудонимом Кристина де Санти, а после гостовања у Амстердаму 1924, даљу уметничку делатност везује за Америку, у којој ће остати до краја свог дугог живота. Њен, вероватно, последњи наступ на оперској сцени био је са улогом Амелије у Вердијевом „Балу под маскама”, у Станфорду (1931). Певачку активност, међутим, наставља учествовањем на многобројним концертима широм Сједињених Држава, изводећи, поред свог старог оперског репертоара, ораторијумске арије и класичне соло-песме, а у оквирима наших исељеничких кругова, поред осталог, често је певала и песме Јенка, Бајића и Биничког.

Тадашња критика као главно обележје њеног певања истиче драмски глас великог опсега и одличну вокалну технику, а у ранијим оперским улогама истицана је и њена глумачка изражајност. Напуштањем оперске сцене и концертног подијума, започела је и велику педагошку активност, држећи приватне школе певања широм САД (од Њујорка и Бостона, преко Чикага, до Лос Анђелеса), а бавила се и компоновањем и хорским дириговањем.

Иако далеко од домовине, Љубица Станковић имала је, како каже Стана Ђурић Клајн, веома активан и разноврсним радом испуњен живот, а овим нашим, ипак штурим бележењем њене плодне и значајне уметничке каријере указујемо, подстакнути текстом господина Рукавине, на још једног заборављеног, истакнутог српског пионира оперске уметности.

Миодраг Милановић,

заслужни уметник Опере СНП