Контролори – агенције или партије

У јавном сектору у Србији послује преко 500 јавних предузећа и установа, са више од 300.000 запослених. Нека од тих предузећа имају економски потенцијал већи од буџета Србије и природно је да се грађани интересују како она функционишу: по којима ценама продају своје услуге, за које плате запослених, а колико су плаћени менаџери и ко је за све то одговоран.

Истина је да без приватизације нема напретка у јавном сектору, међутим, морамо имати у виду различите нивое и правце приватизације. На пример, када би влада у овом тренутку – као противмеру застоју прилива страних директних инвестиција и раста јавне потрошње – убрзала процес приватизације, постојала би опасност да тај потез остави дугорочне негативне последице по конкурентност привреде.

Успешна приватизација, као део стратегије реструктурисања, претпоставља одређене услове. Најпре, велика предузећа треба поделити на функционалне целине. У ЕПС-у и НИС-у такве мере су већ предузете, јер су подељене целине производње, преноса, дистрибуције и споредних делатности. На тај начин омогућује се примена различитих стратегија продаје – од мањинске, већинске, докапитализације, све до одлуке о задржавању у државном власништву. Различити облици власништва у оквиру истог репродуктивног ланца обезбеђују већу конкуренцију, што је један од циљева реструктурисања.

Други услов успешне приватизације јесте формирање одговарајућих регулаторних агенција које могу да контролишу и усмеравају понашање учесника на тржишту јавних услуга. Регулаторне агенције, попут радиодифузне, енергетске и за цивилни авионски саобраћај, већ постоје, али још нису исказале своје добре стране. С тим у вези треба рећи да је поготово недопустиво да пресудни утицај на поједина предузећа имају лидери политичких партија, а не регулаторне агенције које су за то надлежне.

Треће, цене услуга јавних предузећа треба да буду реалне, а не социјалне. Њихова потцењеност смањује цену предузећа које ће бити приватизовано. Грађанима који буду угрожени растом цена јавних услуга треба помоћи из социјалних фондова државе или доношењем одговарајућих тарифних система плаћања јавних услуга.

Четврто, цене не треба да се доносе на основу погодби између утицајних политичких фактора и самих предузећа него у складу с реалним трошковима и одобреном просечном зарадом од услуге. То значи да регулаторна агенција може да тражи од предузећа да повећа цену услуга једино ако су му трошкови већи од добити, а никако да би тако обезбедила позитивно пословање предузећа. Регулаторне агенције би требало да дају и сагласност на политику зарада запослених и менаџмента.

Пето, запослени и менаџери могу имати велике плате и бонусе само ако су уштеде или зараде које су остварили резултат њиховог рада, а не монополског положаја на тржишту, пада цена код добављача, смањења броја запослених или асортимана услуга која предузећа пружају. Екстра зараду узима држава кроз таксе на делатност, што је директни приход буџета. Уосталом, не само менаџери, већ и запослени, свуда у свету свесни су да плате у јавном сектору нису тако високе као у приватном, али то је цена рада под заштитом државе – без конкуренције и уз већу сигурност радних места.

Шесто, када су испуњени одговарајући услови, приватизација постаје приоритетна фаза. Међутим, ни тада није препоручљиво већински приватизовати било коју делатност јавног сектора уколико она представља природни монопол, као што је то случај са Електромрежом Србије или с фиксном телефонијом. С друге стране, нема никаквог смисла тражити мањинског партнера у пословима које је могуће у потпуности препустити приватном капиталу. Приватизација независних целина неког репродуктивног ланца није препоручљива ако је купац једно предузеће, јер се тиме враћамо монополизацији.

И, на крају, кроз уговоре о концесијама или приватно-јавним партнерствима могуће је доћи до онога ко ће улагати у јавни сектор, а да при томе не дође до трајног отуђивања државне имовине. Моделом јавно-приватног партнерства могуће је привући инвеститоре у сектор железничког саобраћаја (превозници), као и у инфраструктурне пројекте, попут енергетских (Јужни ток), друмских (Коридор 10, Хоргош–Пожега), железничких и водених коридора (коридори 10 и 7), или изградње термоелектрана (Колубара Б, Никола Тесла), мостова и других инфраструктурних пројеката. Процењена вредност ових пројеката је више од седам милијарди евра, и ако би они били реализовани, јавни сектор би постао генератор економског развоја, уместо главни генератор јавне потрошње. Овај модел стратешког партнерства апсолутно је применљив и на локалне средине, где би се отвориле могућности за ефикасне мини стратегије реструктурисања јавног сектора (водовод, канализација, чврсти отпад, паркинг службе).

Реструктурисање јавног сектора је ноћна мора за многе владе. Кад се има у виду да је плата неколико директора наших јавних предузећа уздрмала читаву јавност и саму владу, што је само врх леденог брега, питам се шта нас тек чека ако будемо и даље одлагали спровођење многих других неопходних мера.

професор Факултета организационих наука