Kontrolori – agencije ili partije

U javnom sektoru u Srbiji posluje preko 500 javnih preduzeća i ustanova, sa više od 300.000 zaposlenih. Neka od tih preduzeća imaju ekonomski potencijal veći od budžeta Srbije i prirodno je da se građani interesuju kako ona funkcionišu: po kojima cenama prodaju svoje usluge, za koje plate zaposlenih, a koliko su plaćeni menadžeri i ko je za sve to odgovoran.

Istina je da bez privatizacije nema napretka u javnom sektoru, međutim, moramo imati u vidu različite nivoe i pravce privatizacije. Na primer, kada bi vlada u ovom trenutku – kao protivmeru zastoju priliva stranih direktnih investicija i rasta javne potrošnje – ubrzala proces privatizacije, postojala bi opasnost da taj potez ostavi dugoročne negativne posledice po konkurentnost privrede.

Uspešna privatizacija, kao deo strategije restrukturisanja, pretpostavlja određene uslove. Najpre, velika preduzeća treba podeliti na funkcionalne celine. U EPS-u i NIS-u takve mere su već preduzete, jer su podeljene celine proizvodnje, prenosa, distribucije i sporednih delatnosti. Na taj način omogućuje se primena različitih strategija prodaje – od manjinske, većinske, dokapitalizacije, sve do odluke o zadržavanju u državnom vlasništvu. Različiti oblici vlasništva u okviru istog reproduktivnog lanca obezbeđuju veću konkurenciju, što je jedan od ciljeva restrukturisanja.

Drugi uslov uspešne privatizacije jeste formiranje odgovarajućih regulatornih agencija koje mogu da kontrolišu i usmeravaju ponašanje učesnika na tržištu javnih usluga. Regulatorne agencije, poput radiodifuzne, energetske i za civilni avionski saobraćaj, već postoje, ali još nisu iskazale svoje dobre strane. S tim u vezi treba reći da je pogotovo nedopustivo da presudni uticaj na pojedina preduzeća imaju lideri političkih partija, a ne regulatorne agencije koje su za to nadležne.

Treće, cene usluga javnih preduzeća treba da budu realne, a ne socijalne. Njihova potcenjenost smanjuje cenu preduzeća koje će biti privatizovano. Građanima koji budu ugroženi rastom cena javnih usluga treba pomoći iz socijalnih fondova države ili donošenjem odgovarajućih tarifnih sistema plaćanja javnih usluga.

Četvrto, cene ne treba da se donose na osnovu pogodbi između uticajnih političkih faktora i samih preduzeća nego u skladu s realnim troškovima i odobrenom prosečnom zaradom od usluge. To znači da regulatorna agencija može da traži od preduzeća da poveća cenu usluga jedino ako su mu troškovi veći od dobiti, a nikako da bi tako obezbedila pozitivno poslovanje preduzeća. Regulatorne agencije bi trebalo da daju i saglasnost na politiku zarada zaposlenih i menadžmenta.

Peto, zaposleni i menadžeri mogu imati velike plate i bonuse samo ako su uštede ili zarade koje su ostvarili rezultat njihovog rada, a ne monopolskog položaja na tržištu, pada cena kod dobavljača, smanjenja broja zaposlenih ili asortimana usluga koja preduzeća pružaju. Ekstra zaradu uzima država kroz takse na delatnost, što je direktni prihod budžeta. Uostalom, ne samo menadžeri, već i zaposleni, svuda u svetu svesni su da plate u javnom sektoru nisu tako visoke kao u privatnom, ali to je cena rada pod zaštitom države – bez konkurencije i uz veću sigurnost radnih mesta.

Šesto, kada su ispunjeni odgovarajući uslovi, privatizacija postaje prioritetna faza. Međutim, ni tada nije preporučljivo većinski privatizovati bilo koju delatnost javnog sektora ukoliko ona predstavlja prirodni monopol, kao što je to slučaj sa Elektromrežom Srbije ili s fiksnom telefonijom. S druge strane, nema nikakvog smisla tražiti manjinskog partnera u poslovima koje je moguće u potpunosti prepustiti privatnom kapitalu. Privatizacija nezavisnih celina nekog reproduktivnog lanca nije preporučljiva ako je kupac jedno preduzeće, jer se time vraćamo monopolizaciji.

I, na kraju, kroz ugovore o koncesijama ili privatno-javnim partnerstvima moguće je doći do onoga ko će ulagati u javni sektor, a da pri tome ne dođe do trajnog otuđivanja državne imovine. Modelom javno-privatnog partnerstva moguće je privući investitore u sektor železničkog saobraćaja (prevoznici), kao i u infrastrukturne projekte, poput energetskih (Južni tok), drumskih (Koridor 10, Horgoš–Požega), železničkih i vodenih koridora (koridori 10 i 7), ili izgradnje termoelektrana (Kolubara B, Nikola Tesla), mostova i drugih infrastrukturnih projekata. Procenjena vrednost ovih projekata je više od sedam milijardi evra, i ako bi oni bili realizovani, javni sektor bi postao generator ekonomskog razvoja, umesto glavni generator javne potrošnje. Ovaj model strateškog partnerstva apsolutno je primenljiv i na lokalne sredine, gde bi se otvorile mogućnosti za efikasne mini strategije restrukturisanja javnog sektora (vodovod, kanalizacija, čvrsti otpad, parking službe).

Restrukturisanje javnog sektora je noćna mora za mnoge vlade. Kad se ima u vidu da je plata nekoliko direktora naših javnih preduzeća uzdrmala čitavu javnost i samu vladu, što je samo vrh ledenog brega, pitam se šta nas tek čeka ako budemo i dalje odlagali sprovođenje mnogih drugih neophodnih mera.

profesor Fakulteta organizacionih nauka