Сви ме оптужују да сам песник

ЕКСКЛУЗИВНО
Нови албум култне певачице Земфире изазвао је праву културну револуцију у Русији. Девојка која је после распада државе, у време ерозије морала и свих друштвених вредности доказала да квалитетна музика и у тим условима може да опстане, а онда на две године просто заћутала, ових дана појавила се с новим албумом у потпуно новом руху. Албум "Спасибо" ("Хвала"), чуван од пирата колико и Хари Потер, ипак је доспео на Интернет два дана пре званичног објављивања. Читаву гунгулу око "тајног" промо-концерта пренео је и ТВ дневник државне телевизије.

Иако се на музичким телевизијама врти само популарна руска "попса", критика је Земфиру једногласно прогласила јединим аутором на руској сцени вредног помена. Њену музика више не сврставају ни у поп ни у рок, већ просто у уметност, и не плаше се да је назову песникињом, наследницом Ане Ахматове и Марине Цветајеве…

Девојчурак из Уфе, девојка-скандал – тако је руска штампа годинама звала Земфиру Толстоганову Рамазанову – музичко чудо татарско-башкирског порекла. Пре равно осам година, на руској сцени појавила се прва плоча ове амбициозне девојке са југа Урала и освојила милионе слушалаца широм земље. Од стидљиве девојке, увек скривене иза тамних наочара, која је изазивала опречне ставове својом дечачком појавом, незгодним карактером и, за то време необичним и неприхватљивим темама, Земфира је израсла у лепотицу која се нашла на насловним странама Vogua, Desillusionista, Esquirea, Citizen K-a. Доспела је на листу Форбса као један од најбогатијих музичара Русије, а њени наступи скупљи су и од најпопуларнијих поп звезда. Шок међу њеним фановима изазвала је појава Романа Абрамовича на једном од њених ретких концерата у андерграунд клубу. Уз верну публику, реклама за најновији албум није била потребна. На Пушкиновом тргу у самом срцу Москве бројни обожаваоци окупили су се да  кажу "хвала" својој икони. За неколико сати излепили су читав град плакатима с њеним ликом.

На руској музичкој сцени коју финансира неколицина моћника и олигарха, Земфира се издвојила као једини релевантан потпуно независан музичар. Иако се скрива од штампе и папараца, Земфира је једна од најчешћих тема руских таблоида, али интервјуе даје веома ретко, па је овај разговор унапред изгледао као немогућа мисија. После аутограм сесије током које је Земфира стрпљиво, уместо договорених пола сата, дискове потписивала више од два сата, разговарали смо са овом неприкосновеном поп-иконом савремене Русије.

Рекли смо јој да се у Србији за њу зна по књизи "Деца Путина" Ане Узелац, која причу о новим генерацијама Руса започиње речима: "Ако је Земфира глас новог поколења, онда с припадницима тог поколења вреди попричати."

– Сјајно! Нисам то знала. Значи, допали су јој се моји обожаваоци. Али, зар су они деца Путина?

Игра речи – мисли се на село Путино. Ауторка је путовала са Вашим фановима по целој земљи. Откад се појавио нови албум, проглашавају Вас песником…

Да, у последње време сви ме за то оптужују!

Говоре о вама као о наследници Ахматове, па Цветајеве. Да ли је у данашње време то логичан след ствари, да песника наследи кантаутор. Песници данас више немају тако бројну публику као музичари... 

Ако говоримо о продужетку тог ланца – Ахматова – Цветајева – вероватно је могуће рећи да сам ја следећа карика, али само као савремени уметник, а никако као продужетак низа тих песникиња. Да, ја сам такође уметник, уметник савремене Русије. Мени је јасно да то носим са собом – радим то што желим, независни сам музичар, изражавам се на мени једини могућ начин. Мислим да у Русији постоје поетесе које могу да стану раме уз раме с њима, али то нисам ја.

Русија је одувек била позната као земља богате културе. Шта данас може да понуди свету?

Спортисте! Ми имамо сјајан женски спорт. Наше жене освајају 80 посто медаља на светским такмичењима. Волела бих да могу да кажем да имамо пристојну културну понуду… Можда балет, али, што се музике тиче, нажалост, ситуација је прилично лоша.

Не бисте могли баш никога да издвојите?

Не, не могу. Наша музичка индустрија и продукција су у огромном амбису. Талентовани људи не могу никако да се афирмишу – све је корумпирано – телевизије показују стално једна те иста лица. То је такозвана официјелна култура. А ту официјелну културу Русије је немогуће и непотребно извести. То је некакво чудовиште. Пробити се поред ње је јако тешко. Ево, ми покушавамо да пробијемо тај обруч, да га заобиђемо некаквим новим каналима, својим методама, путевима… Наравно, желела бих да имамо шта да понудимо свету, али је још рано, треба за то да прође још неколико година. Још увек је амбис између наших музичара и страних огроман. И уопште, однос према музици је другачији – код нас су својевремено затварали музичке школе, академије… Мени долазе музичари, такорећи неписмени. Ја сам принуђена да их учим основама музике.

Заволели су Вас као глас који је први у Русији певао о ономе о чему су "пристојни" ћутали – сиди, једнополној љубави, дрогама, провинцији. Последњих година живите живот велике звезде, далеко од обичних људи. Да ли је промена начина живота проузроковала и појаву нових, сасвим другачијих текстова на овом албуму?

Ја не мислим да су се текстови променили. Уметник увек пева мање-више о истим стварима, слика на исте теме, пише на исте теме. Што се мене тиче, можда сам сада отворенија. Теме су исте, само је поглед на ствари из другог угла…

Наступали сте уживо с групом "Квин", а када је Сочи добио организацију Олимпијаде 2014. године, изјавили сте да ћете баш Ви написати и отпевати песму за свечано отварање. Данас готово да не постоји странац који живи у Русији који нема бар један ваш диск. Да ли размишљате о каријери у иностранству?

Имали смо недавно турнеју по Европи која је јако добро прошла. Неочекивано успешно. Међутим, велика популарност доноси са собом и велике проблеме. Не могу ни с овдашњим обожаваоцима да изађем на крај (показује на улицу, на којој је стотине људи чека на киши да изађе из зграде). Уз то, ја певам на руском језику. Нисам сигурна да је он толико тражен у иностранству.

Све је популарнији!

Данас на светској музичкој сцени не постоји само једна велика звезда. Има можда пет великих имена, појавило се јако много музичких жанрова – музичка култура се расула на делове и свако је заузео по неки сектор. Чини ми се да је време великих звезда које би биле изнад тога – прошло. Можда је и то нормално. Просто, има нас јако много – више од шест милијарди људи живи на овом свету, и сваки трећи нешто пева.

Шта је прво што Вам пада на памет када кажем Србија?

Рат!

Рат? Ух,