Svi me optužuju da sam pesnik

EKSKLUZIVNO
Novi album kultne pevačice Zemfire izazvao je pravu kulturnu revoluciju u Rusiji. Devojka koja je posle raspada države, u vreme erozije morala i svih društvenih vrednosti dokazala da kvalitetna muzika i u tim uslovima može da opstane, a onda na dve godine prosto zaćutala, ovih dana pojavila se s novim albumom u potpuno novom ruhu. Album "Spasibo" ("Hvala"), čuvan od pirata koliko i Hari Poter, ipak je dospeo na Internet dva dana pre zvaničnog objavljivanja. Čitavu gungulu oko "tajnog" promo-koncerta preneo je i TV dnevnik državne televizije.

Iako se na muzičkim televizijama vrti samo popularna ruska "popsa", kritika je Zemfiru jednoglasno proglasila jedinim autorom na ruskoj sceni vrednog pomena. Njenu muzika više ne svrstavaju ni u pop ni u rok, već prosto u umetnost, i ne plaše se da je nazovu pesnikinjom, naslednicom Ane Ahmatove i Marine Cvetajeve…

Devojčurak iz Ufe, devojka-skandal – tako je ruska štampa godinama zvala Zemfiru Tolstoganovu Ramazanovu – muzičko čudo tatarsko-baškirskog porekla. Pre ravno osam godina, na ruskoj sceni pojavila se prva ploča ove ambiciozne devojke sa juga Urala i osvojila milione slušalaca širom zemlje. Od stidljive devojke, uvek skrivene iza tamnih naočara, koja je izazivala oprečne stavove svojom dečačkom pojavom, nezgodnim karakterom i, za to vreme neobičnim i neprihvatljivim temama, Zemfira je izrasla u lepoticu koja se našla na naslovnim stranama Vogua, Desillusionista, Esquirea, Citizen K-a. Dospela je na listu Forbsa kao jedan od najbogatijih muzičara Rusije, a njeni nastupi skuplji su i od najpopularnijih pop zvezda. Šok među njenim fanovima izazvala je pojava Romana Abramoviča na jednom od njenih retkih koncerata u andergraund klubu. Uz vernu publiku, reklama za najnoviji album nije bila potrebna. Na Puškinovom trgu u samom srcu Moskve brojni obožavaoci okupili su se da  kažu "hvala" svojoj ikoni. Za nekoliko sati izlepili su čitav grad plakatima s njenim likom.

Na ruskoj muzičkoj sceni koju finansira nekolicina moćnika i oligarha, Zemfira se izdvojila kao jedini relevantan potpuno nezavisan muzičar. Iako se skriva od štampe i paparaca, Zemfira je jedna od najčešćih tema ruskih tabloida, ali intervjue daje veoma retko, pa je ovaj razgovor unapred izgledao kao nemoguća misija. Posle autogram sesije tokom koje je Zemfira strpljivo, umesto dogovorenih pola sata, diskove potpisivala više od dva sata, razgovarali smo sa ovom neprikosnovenom pop-ikonom savremene Rusije.

Rekli smo joj da se u Srbiji za nju zna po knjizi "Deca Putina" Ane Uzelac, koja priču o novim generacijama Rusa započinje rečima: "Ako je Zemfira glas novog pokolenja, onda s pripadnicima tog pokolenja vredi popričati."

– Sjajno! Nisam to znala. Znači, dopali su joj se moji obožavaoci. Ali, zar su oni deca Putina?

Igra reči – misli se na selo Putino. Autorka je putovala sa Vašim fanovima po celoj zemlji. Otkad se pojavio novi album, proglašavaju Vas pesnikom…

Da, u poslednje vreme svi me za to optužuju!

Govore o vama kao o naslednici Ahmatove, pa Cvetajeve. Da li je u današnje vreme to logičan sled stvari, da pesnika nasledi kantautor. Pesnici danas više nemaju tako brojnu publiku kao muzičari... 

Ako govorimo o produžetku tog lanca – Ahmatova – Cvetajeva – verovatno je moguće reći da sam ja sledeća karika, ali samo kao savremeni umetnik, a nikako kao produžetak niza tih pesnikinja. Da, ja sam takođe umetnik, umetnik savremene Rusije. Meni je jasno da to nosim sa sobom – radim to što želim, nezavisni sam muzičar, izražavam se na meni jedini moguć način. Mislim da u Rusiji postoje poetese koje mogu da stanu rame uz rame s njima, ali to nisam ja.

Rusija je oduvek bila poznata kao zemlja bogate kulture. Šta danas može da ponudi svetu?

Sportiste! Mi imamo sjajan ženski sport. Naše žene osvajaju 80 posto medalja na svetskim takmičenjima. Volela bih da mogu da kažem da imamo pristojnu kulturnu ponudu… Možda balet, ali, što se muzike tiče, nažalost, situacija je prilično loša.

Ne biste mogli baš nikoga da izdvojite?

Ne, ne mogu. Naša muzička industrija i produkcija su u ogromnom ambisu. Talentovani ljudi ne mogu nikako da se afirmišu – sve je korumpirano – televizije pokazuju stalno jedna te ista lica. To je takozvana oficijelna kultura. A tu oficijelnu kulturu Rusije je nemoguće i nepotrebno izvesti. To je nekakvo čudovište. Probiti se pored nje je jako teško. Evo, mi pokušavamo da probijemo taj obruč, da ga zaobiđemo nekakvim novim kanalima, svojim metodama, putevima… Naravno, želela bih da imamo šta da ponudimo svetu, ali je još rano, treba za to da prođe još nekoliko godina. Još uvek je ambis između naših muzičara i stranih ogroman. I uopšte, odnos prema muzici je drugačiji – kod nas su svojevremeno zatvarali muzičke škole, akademije… Meni dolaze muzičari, takoreći nepismeni. Ja sam prinuđena da ih učim osnovama muzike.

Zavoleli su Vas kao glas koji je prvi u Rusiji pevao o onome o čemu su "pristojni" ćutali – sidi, jednopolnoj ljubavi, drogama, provinciji. Poslednjih godina živite život velike zvezde, daleko od običnih ljudi. Da li je promena načina života prouzrokovala i pojavu novih, sasvim drugačijih tekstova na ovom albumu?

Ja ne mislim da su se tekstovi promenili. Umetnik uvek peva manje-više o istim stvarima, slika na iste teme, piše na iste teme. Što se mene tiče, možda sam sada otvorenija. Teme su iste, samo je pogled na stvari iz drugog ugla…

Nastupali ste uživo s grupom "Kvin", a kada je Soči dobio organizaciju Olimpijade 2014. godine, izjavili ste da ćete baš Vi napisati i otpevati pesmu za svečano otvaranje. Danas gotovo da ne postoji stranac koji živi u Rusiji koji nema bar jedan vaš disk. Da li razmišljate o karijeri u inostranstvu?

Imali smo nedavno turneju po Evropi koja je jako dobro prošla. Neočekivano uspešno. Međutim, velika popularnost donosi sa sobom i velike probleme. Ne mogu ni s ovdašnjim obožavaocima da izađem na kraj (pokazuje na ulicu, na kojoj je stotine ljudi čeka na kiši da izađe iz zgrade). Uz to, ja pevam na ruskom jeziku. Nisam sigurna da je on toliko tražen u inostranstvu.

Sve je popularniji!

Danas na svetskoj muzičkoj sceni ne postoji samo jedna velika zvezda. Ima možda pet velikih imena, pojavilo se jako mnogo muzičkih žanrova – muzička kultura se rasula na delove i svako je zauzeo po neki sektor. Čini mi se da je vreme velikih zvezda koje bi bile iznad toga – prošlo. Možda je i to normalno. Prosto, ima nas jako mnogo – više od šest milijardi ljudi živi na ovom svetu, i svaki treći nešto peva.

Šta je prvo što Vam pada na pamet kada kažem Srbija?

Rat!

Rat? Uh,