КАКВА НАМ ВОЈСКА ТРЕБА ?

Недавно је један пензионер на поштанском шалтеру упитао службеницу коју државу да упише у формулар који је попуњавао. Она му је преко воље одговорила да упише коју хоће, стављајући до знања да је и њој мука од сталних промена држава у којима живимо.

Добро, рече у шали човек, ја сам војни пензионер, уписаћу СФРЈ, тада смо имали маршала.

Тада смо имали и много шта, па тако и јаку армију, за коју би неки историчари данас рекли да је била фактор одвраћања чак и за једног Стаљина, омогућивши генерацијама рођених у СФРЈ да живе боље него њихови вршњаци у источном лагеру.

Постоји још једна веза између ове приче из поште – и војске: познато је да смо некада били четврта сила у свету по производњи и продаји наоружања, а данас немамо горива да авион подигнемо у ваздух: то је, могло би се рећи, и логично ако се зна да у свету и данас има држава без војске, али није било ниједне војске без државе.

Треће, ипак је цитирани пензионер претерао са делом култног маршала, које није издржало рушење Берлинског зида. Циници би рекли да би ЈНА и данас била респектабилна војна снага ако би сабрали број војника и тенкова свих војски које су из ње настале па још додали снаге Кфора и Сфора.

Такође, знамо да је Балкан на ветрометини. Савезници су помогли Српској војсци да победнички заврши Први светски рат, а одмогли јој у Другом, помажући тада њој идеолошки супротстављену Народноослободилачку војску Југославије (још један доказ да савезништва нису идеолошка). Иста судбина Српске војске, односно предратне Југословенске, задесила је и ЈНА деведесетих. Од миљенице Запада педесетих када је била "пред вратима НАТО-а" до бомбардовања 1999. године.

Оно што су некада били братство и јединство и Тито, данас су Европска унија и реформе. Пети октобар је учинио доста да и Војску помиримо са светом (старим савезницима), али није учинио много на њеним реформама. Тек одласком Црне Горе створени су институционални услови за унутрашње промене јер после много година и Војска коначно зна оно најосновније, шта јој је држава, грб, химна и ко јој наређује.

То раздвајање за Србију (и њену Војску) добро је јер СЦГ није била држава заснована на темељима српско-црногорске традиције већ као идеолошки покушај да се већ пропала СФРЈ очува, ако не територијално, оно макар духовно.

А та духовност почивала је на честим мобилизацијама због претњи од страног непријатеља и борби против великосрпског хегемонизма (владајућа елита у Црној Гори махала је овим другим, а део елите у Србији више оним првим).

Србија сада покушава да се врати заборављеној традицији. Уз нову заставу, грб и химну надлежне институције до 2010. године би требало да заврше започето стварање професионалне Војске. Влада Србије је недавно донела уредбу којом Војска СЦГ привремено мења назив у Војска Србије, мада је све више заговорника идеје да се она зове Српска војска. Овакав предлог подржавају и у Министарству одбране и Генералштабу. Има и данас активних официра који су за последњих 15 година променили пет војски – ЈНА, Југословенска армија, Војска Југославије, Војска СЦГ, Војска Србије, што није добро за стварање победничког менталитета нашег војника, па се зато и тражи нека копча са победничким временима.

Па ипак, утисак је да када се ово реши, тек тада започињу проблеми. Мада визија Војске постоји, сектор безбедности нема свој најосновнији документ – Стратегију националне безбедности, а тешко да ће је политички фактори донети све док је Космет отворено питање. Једно од најозбиљнијих питања је модернизација јер су листе потенцијалних набавки дугачке, а новца нема довољно.

Расписан је конкурс за Војну академију за 22 кандидата а само три су испунили услове – раније је било од 10 до 20 кандидата на једно место.

Већи део војних снага претворен је "чуварску службу", оперативне активности су смањене, ретке су прилике заједничких вежби већих састава.

Још оптерећују афере из прошлости и најболнији догађаји везани за страдања и самоубиства војника и старешина.

Некада је припадност војсци значила професионалну и животну сигурност, сада млади кадрови информатичари и технолози одлазе у привреду.

Зато би порука војника политичарима своје нове државе гласила: Ако не будемо имали разумевања, ако уместо питања Војске на дневни ред дође изборна кампања, устав, или нешто треће, а ми останемо на маргини, то ће бити погубно за Војску Србије и систем одбране у целини. Распад се мора зауставити.

Јер, поручују, уместо што је баласт друштву, а себи самој проблем, Војска може одиграти важну улогу у повратку Србије свом идентитету.