Трамп тражи украјински енергетски сектор

Сједињене Америчке Држава вољне су да под своју управу преузму украјинске нуклеарне електране! Током недавног разговора Доналда Трампа и Володимира Зеленског, шеф Беле куће је јасно ставио до знања да је његова држава спремна да помогне у експлоатацији и заштити поменутих енергетских капацитета, уз образложење да би на тај начин њихово функционисање било знатно олакшано.

Ово би могло да се протумачи и као жеља западног моћника да у подели бивше совјетске земље одигра једнако победничку улогу као Русија. Енергетски сектор у тој жељи свакако је кључан. Али реч је о нечему што је почело да се ствара још у доба совјетске заједнице и на шта рачунају и неки други играчи из прошлости. У сваком случају са више права од актуелних конкурената.

Нема сумње да је Зеленски спреман да се одрекне свега што није лично његово како би се извукао из ситуације у коју је гурнуо и земљу и себе. Али јасно је и да он већ извесно време не води игру. Једноставно, повија се под ударцима свакодневице, покушава да пронађе излаз, свестан да је подршка коју му је обећавао Запад у великој мери усахнула и свела се, углавном, на пуку реторику појединих конзервативних европских кругова.

Али окренимо се чињеницама: Украјина има један од највећих нуклеарних енергетских сектора у Европи, али и кључну улогу у регионалној енергетској стабилности. Нуклеарна енергија ове земље чини око 50 процената укупне производње електричне енергије. Не треба да чуди стога свакодневно појављивање у извештајима са фронта и драматичних информација о дешавањима у вези са нуклеарком „Запорожје”, највеће овакве електране на континенту.

Многе европске земље су подржале енергетски развој Украјине након распада СССР-а, природно верујући да на тај начин обезбеђују и себе. Улагале су у њену модернизацију, диверсификацију горива, неопходну инфраструктуру... Био је то посао у великој мери одвојен од дневнополитичких размишљања. Али свет је почео да се мења, а са њим и интереси Европе. Енергенти су постали скупи и многи су у томе видели шансу за јачање сопственог удела у светском тржишту. На Старом континенту мало ко је могао у ту промену да се укључи без јасне визије. А испоставило се да је једна од кључних визија управо украјински нуклеарни енергетски потенцијал.

У том смислу, а још од совјетског доба, акценат је бачен на развој електрана на ово деликатно гориво. Изграђени су погони „Ривна”, „Хмељницка”, „Јужноукрајинска”, „Чернобиљ”, „Запорожје”. Опомена је стигла 1986, када је у Чернобиљу дошло до еколошке катастрофе чије последице се и данас осећају. Нуклеарка је затворена, а на биљни и животињски свет у њеној непосредној близини и даље је усмерена пажња најугледнијих научника света.

Када је почетком 2022. кренула руска војна интервенција у Украјини, нуклеарка у Запорожју је доспела у сам фокус интересовања и обичне и стручне јавности. Испоставило се и да, осим војних, постоје одређени политички и научни кругови, свесни деликатности ове нуклеарке, који су били спремни да њен рад, па и опстанак, ставе у функцију рата. Ако не као оружја, оно свакако као јасне могуће претње. Повремени ваздушни и други напади на постројење нуклеарке били су јасно упозорење у шта би све садашњи сукоб двеју сестринских земаља могао да се изроди. Свет се дигао на ноге, али без јасног сазнања ко иза претње заиста стоји.

Подсетимо, одржавање и модернизација украјинских нуклеарки дуго је зависила од адекватног руског горива. У последњих неколико година, посебно након раздвајања две сестринске републике, тај посао су на себе преузеле западне компаније попут чувеног „Вестингхауса”. То је и створило услове за већи утицај неруских играча на енергетске потенцијале у другој по величини европској држави, што је изазвало многе несугласице са бившом матицом.

Ипак, Американци су се понудили да реше проблем. Како тврде, поседују све неопходно стручно знање да воде совјетске нуклеарке. Без опасности да било шта пође по злу. По речима Криса Рајта, америчког специјалисте за овакву врсту погона: „Нема проблема да амерички стручњаци руководе украјинским нуклеарним електранама. Ми то свакако можемо.”

Сада је већ сасвим јасно да је Зеленски спреман да распродаје један по један сектор украјинске привреде. Којим темпом ће то радити зависиће од ситуације на фронту. Ипак, нема сумње да ће морати да прибегне оваквом потезу не би ли се колико-толико још одржао на власти пошто је јасно да је многим олигарсима који су у њега уложили велики део свог угледа и финансија остао поприлично дужан. И без могућности да дугове исплати.

Али дошао је тренутак да о распродаји Украјине не одлучују ни председник ни влада у Кијеву. Околности на терену указују на то да ће спољни фактор, превасходно Русија, очигледно, имати о много чему да се пита.