Зликовци лете у земљу

ПОСТМОДЕРНА СРПСКА БАЈКА
После низа гломазних филмова у којима се наслућивала понекад можда и превелика амбиција и жеља за општом и несумњивом допадљивошћу и успехом, Кустурица је најновијим остварењем успео да оствари јединствену уметничку целину, кохерентан и јасан, провокативан филм којим се на известан начин овај значајан редитељ враћа на ниво својих најбољих остварења, али сада са једним новим искуством.

Радећи по једноставној причи Радована Марковића, Кустурица и Ранко Божић су направили сложен и богат сценарио који плени експресивношћу. Деда Живојин, осетивши да му се ближи смрт, шаље свог унука у град. Дечак Цане има завет да прода краву, купи икону за цркву коју деда обнавља, као и да нађе себи жену (ако је могуће) и купи нешто за успомену. Међутим, доласком у град све се компликује... Паралелно се граде две љубавне приче, у селу између деде и учитељице Босе и у граду између Цанета и Јасне. Упркос многим зликовачким наумима, љубав у хепиенду тријумфује пред олтаром сеоске цркве.

Ишчашена визура

Постоји у сложеном стваралачком поступку овог редитеља једна ишчашена визура света која многе тумаче Кустуричиног дела збуњује или одбија. У овом филму она се исказује у пуној мери. Реч је, заправо, о стваралачкој самосвести и једној посебној врсти слободе коју је редитељ доделио сам себи. То је у рецепцији Кустуричиног стваралаштва камен спотицања за многе. Углавном се очекују већ виђене ствари, при том оно што је најважније, а то је редитељева племенита намера која се види у сваком кадру филма, углавном се превиђа. Племенита намера надомешта сваки стварни или тобожњи недостатак филма, она гледаоца привлачи да у филму учествује до краја, то јест да му се препусти са поверењем.

С друге стране, Кустурица је филм компоновао као фугу и, дословно, као бекство од стварности у бајку. Компатибилност задатог и датог у овом филму је, за разлику од претходна два филма, остварена у највећој могућој мери, и то чини успех редитељског наума у грађењу ове постмодерне српске бајке.

Ту је и особен Кустуричин хумор, чуд(ес)на мешавина хумора, бурлеске, слепстика, гротеске, у барокном, пренатрпаном покретима и геговима, динамичном кадру, који се заиста представља као јединствен редитељски рукопис у свету филма.

Стрипизација и хумор

Кустурица жели своје јунаке да одведе до потпуног онеобичења, он их максимално "стрипизује", свесно иронишући сопствени жанр. Тиме као да хоће да каже  да је данашњицу немогуће посматрати на озбиљан начин, јер само зло је такво да се са њиме треба играти; као у стрипу, где постоје позитивни и негативни јунаци, којима помоћу комичног у вишем смислу редитељ даје дубљи садржај и оквир.

Такође, својствено наивном сликару, Кустурицу занима само ангажовање унутар кадра, причање приче. Редитељ је приповедач гротескног, комичног, ефектног. Њега занима афектација кинестетичног, експресивност покрета и гега. Он такође покушава да у прикривеној (многим, али јасним креативним слојевима) слици стварности заправо оцрта и разоткрије ту исту стварност. У овом антиномијском процесу крије се срж поетике овог редитеља, заправо његов иронијски однос и према стварности и према себи самом, па и уметности као таквој, а у жељи да се одржи један озбиљан и одговоран став према свету у коме живимо, да се нађе излаз, и, у крајњој инстанци, определи за Истину.

Наизглед узгредне опаске актера у филму само су оквир који служи за бритко иронисање "законитости" које владају у свету данашњег капитала, али и једну истинску феноменологију зла. Редитељ, попут сваког озбиљног аутора, напросто "изумева" аутентичан поступак разоткривања "стварности". Одатле нескривени примитивизам појединих ликова, или једна помало опора критика друштва и народа, а у исто време позивање на реалан историјски фон који одзвања у позадини дешавања. Као када у једном тренутку протагониста-негативац, газда Марко, са подсмехом, каже како је омиљена навика код Срба да воле да се суде и на тај начин решавају своје размирице.

Како уштројити бика

Једна од главних теза у филму је да треба уштројити бика. Ко је бик и кога треба уштројити? До краја филма се даје одговор на то питање. Бик је заправо преварантски, лицемерни, притворни, криминални, и сваке врсте рушилачки слој и сој у нашем народу, а у ширем смислу – зло уопште. А онај ко треба да уштроји тог бика је невини, неискварени сељак у лику једног дечака, чија је рука "лака"? Поиграва ли се аутор, помало, овде, са још једним, овога пута националним, етичко-политичким стереотипом, штавише препознатљивом подлогом нашег историјског популизма?

Доследно је спроведена метафора о израбљивању и проституцији, од животиња које модерни мафијашки босови (да не кажемо тајкуни) преферирају, до људи, од Јаснине мајке (коју одлично игра натуршчик Косанка Ђекић), до саме Јасне (изванредна српска Лив Тајлер, Марија Петронијевић), чију девичанску лепоту и девојаштво Кустурица посебно наглашава, чувајући је од било какве обнажености изузев у сценама када она треба да буде искоришћена као роб(а). Тако је смисао једног симбола, баналног и приземног, често у служби комичног и гротескног, уздигнут до универзалног.

Стрибор Кустурица је поред изванредне улоге (старији Кривокапић) и аутор музике. Сарадња оца и сина уродила је плодом и у филму имамо низ разноврсних квалитетних музичких тема, преко народних, етно-звукова до оригинално компонованих делова који битно помажу уравнотеженом и добром темпу филма.

Остваривши можда једну од својих најимпозантнијих улога, Мики Манојловић је бриљантан у свакој појави. У улози Марка његов карактерни нуклеус изнедрио је концентрисану, беспрекорно тачну појаву карикатуралног никоговића.

Треба, међутим, указати и на неке недостатке у редитељском поступку. Има примера неодговарајућег коришћења (цитирања) извесних детаља из филмских ремек-дела, помереног контекста у коме се налазе. Тако је онтолошка слика звона сведена код Кустурице на мелодрамску основицу главних ликова деде и Босе или Цанета и Јасне.

Централна метафора Кустуричиног поетског света је свадба. Слика свадбе која се на завршетку филма, пре саме кулминације, сусреће са погребном поворком, натегнута је и спорна. Цела сцена је снимљена у "дионизијском" маниру, снажно, са јаким покретима камере, што има своје оправдање, али уз утисак недоречености. Има и  понекад неумесних или недовољно успелих гегова као и, недовољно функционалне, шале "ради шале". Оно што би могло да се схвати као глумачка погрешка, поприма извесну драж наивности, па чак и то, парадоксално, доприноси оном квалитету који се може сматрати за врлину филма. Све тезе које је редитељ на почетку дао, остварене су, спроведене су до краја, тако да у овом филму нема сувишних, непотребних сцена, недоречених, започетих па недовршених идеја.

Село, парадигма Србије

Околни свет "јунака" (добрано лоциран на адресу наше отаџбине) показује се као место пуно замки. Нарочито село узето као парадигма за Србију претвара се у поприште свакаквих изненађења ("Србија је велика тајна"). Земља се код Кустурице отвара и гута до пола или потпуно све који су склони злу, или су до извесне мере огрезли у њему. "Силе зла" у последњој сцени бивају торпедоване са врха цркве, чији кров се отвара и модификује у оружану снагу. То је једна помало претранспарентна симболика која, међутим, кореспондира ауторовој непренаглашеној високој естетизацији.

Јер, Кустуричин "свет" је карневализација света. То је карневалска, циркузантска уметност (артизам), и он се не либи да отворено призна да је забављач, али забављач који има шта да каже, и жели то да каже, али изнад свега жели да нам подари једну посебну веру у живот, веру у снагу оптимизма, супериорност добра, којом он у свом свету суверено влада. Зато филм "Завет" плени светлошћу и лепотом.