Стециште елите

ПОЛА ВЕКА
Ове године, с јесени, једна угледна научна институција, слави значајан и за наше турбулентне балканске прилике несвакидашњи јубилеј. Институт друштвених наука слави педесетогодишњицу оснивања, односно педесет година успешног и плодног истраживачког рада. Институт друштвених наука основало је 1957. године Савезно извршно веће тадашње СФРЈ, да би Република Србија тек од 1976. г. преузела својство његовог оснивача и, сходно томе, ингеренције над њиме.

Прве године рада Института обележене су материјалним благостањем тада јаке и стабилне Југославије; Институт добија своју зграду, добија фонд заплењене нацистичке библиотеке у Београду (око 10.000 књига), те је обилато финансиран из земље, док из иностранства, првенствено са Запада, добија издашне донације у књигама и часописима. Институт на самом почетку стартује са својим одељењима (за правне, економске, историјске, социолошке науке, за филозофију) да би од ових одељења 1963. г. били формирани релативно самостални и заокружени научноистраживачки центри од којих већина и данас чини основни костур Института; Центар за економска истраживања, Центар за правна истраживања, Центар за политиколошка истраживања и јавно мњење, Центар за демографска истраживања и  Центар за социолошка истраживања. Док су се од првобитних одељења из Института издвојили Центар за историјске науке и Центар за филозофију и друштвену теорију .

Тврда и научна струја

У раним данима Института друштвених наука, док су још сви центри били на окупу, Институт је функционисао и као угледна постдипломска школа (од 1958 до 1965. г) и то у моменту када на тадашњем Универзитету нису постојале постдипломске студије. На овим постдипломским курсевима организованим унутар Института предавали су највећи домаћи научни ауторитети тога времена, поред осталих и М. Бартош, Р. Супек, Ј. Ђорђевић, Р. Лукић, Ј. Горичар, В. Павићевић и др., а полазници су били будући професори универзитета и истраживачи из свих република СФРЈ.

У то време, у савету Института увек је седела понека важна и утицајна политичка личност из тврде партијске линије, али су се у савету као противтежа тој идеолошкој ускогрудости налазили и аутентични посленици науке и истраживачи са неоспорним резултатима попут В. Павичевића, П. Враницког, Ј. Ђорђевића итд. Стога су се као компромис између идеолошке и научне струје у Савету за директоре Института по правилу бирали либералнији и толерантнији људи у односу на читаво тадашње соцреалистичко окружење. Први директор Института био је Влајко Беговић (1958 – 1960), а потом су директори Института били; др Радивој Увалић (1960 – 1962), др Најдан Пашић (1963 – 1965), др Антон Вратуша (1965 – 1967) и др Бранимир Јанковић (1970 – 1972). Од 1975. године у Институту се прешло на колективно руковођење, а председници Пословодног одбора били су: др Миливоје Тркља, др Велимир Томановић, др Димитрије Продановић, др Светозар Ћулибрк и  др Владимир Гоати.

У конструктивној, толерантној и надасве радној атмосфери Институт је у својим првим годинама напредовао и у професионалном и у материјалном смислу. Први "златни период" траје од 1963. до 1968. године када је урађено мноштво пројеката и са домаћим и са међународним предзнаком.

Научници из ИДН-а су се равноправно укључили у истраживачке пројекте са колегама из САД, Холандије, Немачке, В. Британије, Француске, Индије, Пољске и осталих земаља. Захваљујући овој сарадњи, на Институт су у то време долазили врхунски професори са најугледнијих светских Универзитета ( Колумбија, Беркли ) попут Д. Katz-а, А. Barton-а, П. Jacob-а, Ch. Kadushin-а, Х. Linz-а и низ других, те су тако млади кадрови са Института учили од најпознатијих светских научника, док су у заједничкој продукцији били публиковани радови који су наишли на добар пријем у свету.

Од 1969. г. почиње следећа фаза на Институту када се ова установа мало сажима и када се на њој осећају последице друштвених немира из 68’, будући да из тих немира настаје нека врста интелектуалне опозиције титоистичком режиму и да ће најзначајнији део те опозиције бити стациониран управо на Институту друштвених наука. Тако због познатих догађаја на Правном факултету, после екскомуникације са Универзитета, на Институт 1976. г. долази Војислав Коштуница, а 1981. г на Институт долази група побуњених професора са Филозофског факултета (Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Михајло Марковић, Зага Голубовић, Светозар Стојановић, Небојша Попов, Миладин Животић, Триво Инђић) који су такође екскомуницирани из тадашњег научно-политичког естаблишмента.

Расадник будућих лидера

Остаће забележено да је захваљујући некима из ове последње групе на Институт у тим, магловитим осамдесетим годинама, у потрази за послом дошао и млади Зоран Ђинђић, који се на њему задржава само неколико година док га путеви нису одвели даље. Одраније су на Институту радили научници попут Весне Пешић, који су у почетку били аполитични да би се касније придружили претходно већ описаном дисидентском језгру, које се дуго очувало и било расадник лидера демократског покрета у Србији и вођа неких од његових најзначајнијих политичких партија.

Од 1981. године Институт је члан Универзитета у Београду до 1997. године када је декретом тадашње социјалистичке власти избачен – после подршке студентском протесту 1996/1997. године.

У данашње дане, Институт са директорком Мирјаном Рашевић и са управницима његових центара – Слободаном Вуковићем, Данилом Шуковићем, Зорицом Мршевић и Драгомиром Пантићем, покушава да у нимало лако транзиционо време не само одржи, већ и унапреди научну продукцију, у чему старијим колегама помаже и једна нова генерација млађих истраживача која на Институту стасава. Данас на Институту ради 28 истраживача у свим звањима, покушавајући да квалитетом, а не квантитетом, оправда поверење научне и уопште друштвене јавности. Коначно, у ових педесет година постигнути су значајни резултати – као продукт научног рада истраживача на Институту публиковано је 619 библиографских јединица (248 монографија, 161 зборник радова, 201 студија интерног карактера, 9 различитих, што угаслих што актуелних, часописа у више десетина свезака), покренут је респектабилан број научних пројеката, а фонд библиотеке Института се повећао на преко 130.000 наслова.

Све претходно речено о Институту сведочи да ова институција није била и да није искључиво теоријска и затворена у сувопарне научне анализе, већ је за свих педесет година свог постојања умела да теорију споји са праксом и тако постане значајан фактор осмишљањања конкретних стратегија државе Србије и друштва унутар ње.