„Милост” за Обаму

Од нашег дописника из Вашингтона

На ‘елитне’ литерарне скупове у цркви на углу Шесте и Улице Ај, које организују власници независне књижаре „Политикс енд проз”, најчешће долазе бели интелектуалци либералнијих погледа, иако се ово историјско здање налази у градском језгру насељеном америчким црнцима. Овога пута није било тако. Када је Тони Морисон ушетала на позорницу, уз десетоминутни громки аплауз, заталасало се море црне публике, тек понегде прошарано белим лицем или зубима.

Једина жива америчка добитница Нобелове награде за књижевност, која је управо објавила свој нови роман „Милост” („A Mercy”), импресивна је. Дама у седамдесетим годинама праве пуније фигуре, са проседим кикицама чврсто уплетеним у високу дебелу дугачку кику. Ова дива дошла је у Вашингтон из Принстона, елитног америчког универзитета, где још увек редовно предаје модерну књижевност и креативно писање талентованим постдипломцима. Тренутак је симболичан. Престоница светске суперсиле припрема се за инаугурацију првог црног председника у историји земље и тај чин описује се као прекретнички у односима између црне и беле Америке. Тони Морисон могла би се осећати задовољном, јер њене књиге су допринеле развијању свести о неправди која је учињена на тлу Новог света.

Али ни у јавним наступима као ни у својој прози она није нимало патетична. Доследна свом стилу који је побрао и сва америчка признања (добитница је „Пулицера” и националне награде критичара), у директном контакту са читаоцима она не држи лекције, клони се директних наравоученија, не изиграва судију, а њена проза сасвим гласно говори о најсрамнијим догађајима у историји Америке – о горкој неправди према црним становницима Америке, о ропству.

Са црквене предикаонице, Морисон је одговарала лако, духовито, помало изазовно, често полемично.

„Милост” је лирска прича о четири жене којима је допало да живе заједно на једној фарми на Источној обали крајем седамнаестог века, пре настанка САД и пре озваничења ропства. Све су се ту нашле из потпуно различитих разлога и средина: Лина је из староседелачког племена покошеног великим богињама, Ребека, Енглескиња из нижег слоја, коју је муж на невиђено купио од енглеских родитеља, Сороу, преживело дете несрећних бродоломника, дошла је у Нови свет као чисто и потпуно сироче… Флоренс је главни лик, она своју причу говори у првом лицу. Рођена као кћи робиње са фарме богатих католика у Мериленду, продата је као замена за неизмирени дуг. До краја свог пута она ће се осећати безвредном и непожељном… Све четири жене су у ствари на неки начин робиње. Посебно је симболичан лик црног мајстора уметника који је на позив газде дошао да искује ограду и направи орнаменте на новој великој кући. Необично вешт у сваком послу, познат и као исцељитељ, овај црни младић је, имигрант из Африке, слободан.

„Египат, Атина, Рим, све ове цивилизације имале су у својим темељима институцију ропства. За мене је изазов био да откријем када и како је у овој земљи ропство постало неопозиво и неминовно везано за расу. Када је и како установљено правило без изузетка и то у новом слободном свету, да су господари бели, а робови имају црну кожу. Моја књига се бави временом које претходи америчком ’браку’ између ропства и црне расе”, рекла је Морисонова у цркви.

Морисон у „Милости” пркоси конвенцијама и хронологији. Читалац сазнаје за последице, пре него што открије њихове узроке. Тек на самом крају „Милости” ауторка убацује у своју грађевину последње коцкице, неопходне да би цела структура била утврђена.

Тамнопута постдипломка и млада списатељица са Џорџтауна, са зеленим шеширићем на глави, хтела је да зна шта гостујућа књижевница мисли о честом поређењу њеног стила са Фокнеровим („Докторирала сам на Фокнеру, и често га предајем студентима. Али тешко бисте игде у књижевности могли наћи толико велику разлику у стиловима, мом и Фокнеровом”, рекла је Морисонова, уз примедбу да јој је Фокнеров језик “звучао црно”. Ипак, када би помислила да личи на било кога, одмах би променила свој стил, јер сваки писац тежи да буде аутентичан и само свој).

А млади професор књижевности занимао се како Тони Морисон ствара своје уметничко дело („Свако има неку своју мантру, без које неће да ради. Ја сам паметна рано ујутру, пишем само до поднева. После више ништа не умем да урадим”, признала је списатељска дива).

Посебну групу чине, како је то и гошћа запазила, „Обама питања”. И ове вечери многи су хтели да говоре о историјском избору Барака Обаме за председника САД: „Како сте се осећали када сте 4. новембра сазнали да је победио Обама?” или: „Да ли сте оптимиста сада када је најзад на чело државе дошао Обама?” Питали су је и да ли верује у промене, а она је рекла да ће их бити само ако сви они који су гласали буду радили на њима…

А када је по задатку из публике требало да новом председнику препоручи књигу, Тони Морисон је, уз комплименте његовом списатељском дару, саветовала да узме и прочита баш њену „Милост”.