„Milost” za Obamu

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

Na ‘elitne’ literarne skupove u crkvi na uglu Šeste i Ulice Aj, koje organizuju vlasnici nezavisne knjižare „Politiks end proz”, najčešće dolaze beli intelektualci liberalnijih pogleda, iako se ovo istorijsko zdanje nalazi u gradskom jezgru naseljenom američkim crncima. Ovoga puta nije bilo tako. Kada je Toni Morison ušetala na pozornicu, uz desetominutni gromki aplauz, zatalasalo se more crne publike, tek ponegde prošarano belim licem ili zubima.

Jedina živa američka dobitnica Nobelove nagrade za književnost, koja je upravo objavila svoj novi roman „Milost” („A Mercy”), impresivna je. Dama u sedamdesetim godinama prave punije figure, sa prosedim kikicama čvrsto upletenim u visoku debelu dugačku kiku. Ova diva došla je u Vašington iz Prinstona, elitnog američkog univerziteta, gde još uvek redovno predaje modernu književnost i kreativno pisanje talentovanim postdiplomcima. Trenutak je simboličan. Prestonica svetske supersile priprema se za inauguraciju prvog crnog predsednika u istoriji zemlje i taj čin opisuje se kao prekretnički u odnosima između crne i bele Amerike. Toni Morison mogla bi se osećati zadovoljnom, jer njene knjige su doprinele razvijanju svesti o nepravdi koja je učinjena na tlu Novog sveta.

Ali ni u javnim nastupima kao ni u svojoj prozi ona nije nimalo patetična. Dosledna svom stilu koji je pobrao i sva američka priznanja (dobitnica je „Pulicera” i nacionalne nagrade kritičara), u direktnom kontaktu sa čitaocima ona ne drži lekcije, kloni se direktnih naravoučenija, ne izigrava sudiju, a njena proza sasvim glasno govori o najsramnijim događajima u istoriji Amerike – o gorkoj nepravdi prema crnim stanovnicima Amerike, o ropstvu.

Sa crkvene predikaonice, Morison je odgovarala lako, duhovito, pomalo izazovno, često polemično.

„Milost” je lirska priča o četiri žene kojima je dopalo da žive zajedno na jednoj farmi na Istočnoj obali krajem sedamnaestog veka, pre nastanka SAD i pre ozvaničenja ropstva. Sve su se tu našle iz potpuno različitih razloga i sredina: Lina je iz starosedelačkog plemena pokošenog velikim boginjama, Rebeka, Engleskinja iz nižeg sloja, koju je muž na neviđeno kupio od engleskih roditelja, Sorou, preživelo dete nesrećnih brodolomnika, došla je u Novi svet kao čisto i potpuno siroče… Florens je glavni lik, ona svoju priču govori u prvom licu. Rođena kao kći robinje sa farme bogatih katolika u Merilendu, prodata je kao zamena za neizmireni dug. Do kraja svog puta ona će se osećati bezvrednom i nepoželjnom… Sve četiri žene su u stvari na neki način robinje. Posebno je simboličan lik crnog majstora umetnika koji je na poziv gazde došao da iskuje ogradu i napravi ornamente na novoj velikoj kući. Neobično vešt u svakom poslu, poznat i kao isceljitelj, ovaj crni mladić je, imigrant iz Afrike, slobodan.

„Egipat, Atina, Rim, sve ove civilizacije imale su u svojim temeljima instituciju ropstva. Za mene je izazov bio da otkrijem kada i kako je u ovoj zemlji ropstvo postalo neopozivo i neminovno vezano za rasu. Kada je i kako ustanovljeno pravilo bez izuzetka i to u novom slobodnom svetu, da su gospodari beli, a robovi imaju crnu kožu. Moja knjiga se bavi vremenom koje prethodi američkom ’braku’ između ropstva i crne rase”, rekla je Morisonova u crkvi.

Morison u „Milosti” prkosi konvencijama i hronologiji. Čitalac saznaje za posledice, pre nego što otkrije njihove uzroke. Tek na samom kraju „Milosti” autorka ubacuje u svoju građevinu poslednje kockice, neophodne da bi cela struktura bila utvrđena.

Tamnoputa postdiplomka i mlada spisateljica sa Džordžtauna, sa zelenim šeširićem na glavi, htela je da zna šta gostujuća književnica misli o čestom poređenju njenog stila sa Foknerovim („Doktorirala sam na Fokneru, i često ga predajem studentima. Ali teško biste igde u književnosti mogli naći toliko veliku razliku u stilovima, mom i Foknerovom”, rekla je Morisonova, uz primedbu da joj je Foknerov jezik “zvučao crno”. Ipak, kada bi pomislila da liči na bilo koga, odmah bi promenila svoj stil, jer svaki pisac teži da bude autentičan i samo svoj).

A mladi profesor književnosti zanimao se kako Toni Morison stvara svoje umetničko delo („Svako ima neku svoju mantru, bez koje neće da radi. Ja sam pametna rano ujutru, pišem samo do podneva. Posle više ništa ne umem da uradim”, priznala je spisateljska diva).

Posebnu grupu čine, kako je to i gošća zapazila, „Obama pitanja”. I ove večeri mnogi su hteli da govore o istorijskom izboru Baraka Obame za predsednika SAD: „Kako ste se osećali kada ste 4. novembra saznali da je pobedio Obama?” ili: „Da li ste optimista sada kada je najzad na čelo države došao Obama?” Pitali su je i da li veruje u promene, a ona je rekla da će ih biti samo ako svi oni koji su glasali budu radili na njima…

A kada je po zadatku iz publike trebalo da novom predsedniku preporuči knjigu, Toni Morison je, uz komplimente njegovom spisateljskom daru, savetovala da uzme i pročita baš njenu „Milost”.