Нећу да залупим врата

Критика је са одушевљењем дочекала девету, невелику али снажну књигу Тони Морисон. Многи значајни амерички писци пожурили су да објаве своје есеје о новом делу једне од најчитанијих савремених америчких књижевница. Више је домаћих задатака написано у Америци о Тони Морисон него о Цезару и Наполеону заједно. Њене књиге ушле су у обавезна штива у свим америчким гимназијама и на многим факултетима.

После књижевне вечери у здању старинске вашингтонске цркве, Тони Морисон одговорила је специјално за „Политику” и на питања нашег новинара.

Да ли сте изненађени похвалним оценама и одјецима које је изазвао ваш нови роман. Да ли и такви писци као што сте ви, добитници Нобелове награде, страхују како ће публика и критика примити њихово ново дело?

Мислила сам да можда просечни читалац неће прихватити позив, да ми се неће придружити, да неће имати поверења да крене на овај пут. Јер то је пут у непознату и за нас далеку прошлост. Територија је тада била нетакнута, необрађена, сирова и наша национална прича још није била ни почела. Па сам мислила да то неке људе неће занимати.

Радња се дешава између 1682. и 1690. Какви су били односи међу људима у то време?

То су били имигранти. Као људи на чуновима и склепаним сплавовима, који долазе са Хаитија, или из северне Африке у Шпанију. Од нечега су бежали, спасавали се. Неки су били религиозни клерикалци које су прогањали на другим местима и који су дошли овде да пронађу уточиште. Други су били војници, јер су се многе земље грабиле за сировине и богатства на новим територијама. Трећи су били службеници тадашњих корпорација. Они су кретали да виде колико и где има злата, крзна и остале робе на цени. Али највише је било обичних људи. Неки су бежали од тамнице, било је проститутки, авантуриста, младе су биле продаване и слате у Нови свет, неки су долазили са послугом, други без ичега… Сви они, хорде из различитих делова Европе, путовали би на несигурним пловилима и по пола године по немирном мору, да би се докопали овог новог тла. Неки су бродови потонули пре него што су стигли на обалу. То је од овог новог света направило тако сложену разнолику средину, од тако различитих људи, различитих циљева – да је у њој било шта могло да се догоди. Када сам ишчитала шта се све на овој територији дешавало у 17. веку, да не говоримо о претходним временима, схватила сам да су изгледи за настанак САД били минимални.

Шта сте све истраживали пре него што сте почели да пишете?

Неке ствари на терену: којих дивљих животиња је тада било ту, како је изгледала тадашња бродоградња, које дрвеће је било које боје, које чврстине и величине, какве су биле крошње, на Источној обали… Информације нису недоступне: антрополози, историчари, људи који се баве градитељством кроз историју, сви су они истраживали и објављивали радове о овом периоду… Али за књижевника није важан само податак, нити само чињеница… Писац мора тим подацима да удахне живот, они морају да постану део живе приче.

Као професор на Принстону у сталном сте контакту са младим талентованим људима. Да ли се бринете што због кризе многи способни ђаци не могу да наставе студије на Принстону, па чак ни на неком мање престижном факултету?

Тешко је разумети да је већина људи и до сада морала да се задужи у банкама и кредитним институцијама како би уопште могла да плати за високо образовање. Касније неки до старости отплаћују то дуговање са каматама. Запањила сам се кад сам чула Мишел Обаму, која каже да су тек недавно отплатили своје дугове, кредите које су подигли да би могли да студирају. То су људи у четрдесетим годинама. То није праведно.

Шта мислите о критичарима који кажу да је дошло време да завршите тему о ропству. Да сте о томе све већ рекли?

Ропство није моја специјалност, само две моје књиге посвећене су овој великој срамоти. Али, одговорила бих им да за ову тему врата никада неће моћи да се затворе. Ово је огромна земља, са великом и компликованом нарацијом. Не могу се тек тако пред људима залупити врата. Као да историја од неколико векова није ни постојала, као да њене последице нису видљиве и данас.