Шекспир у Апатинској пивари

КЊИЖЕВНОСТ И ЧАРШИЈА
Да је освета не само слатка него и весела, види се у роману Форсирање романа реке Дубравке Угрешић: критичар Иван Љуштина, учесник загребачких Међународних сусрета писаца и више пакосни него љути противник тзв. кухињске књижевности, за казну је силован од стране завереничке групе феминисткиња уз помоћ перја, катрана и једног балона. Модел за Љуштину гласао је те године у НИН-овом жирију баш за роман у коме му се женско писмо сладострасно осветило.
У ком је тренутку књижевност појам аутореференцијалности схватила као могућност да се позабави не само литерарним поступцима већ и литерарним круговима и клубовима, не зна се посве сигурно. Наведени хрватски случај никако није усамљен, а Гајгеров бројач који бележи српске примере преображаја чаршијских ликова у књижевне откуцава веома брзо.

Индекс цитатности новосадских сокака и јунака дугачак је све до – Нишвила. У епистоларном трилеру Смрт у Ел Пасу Зоран Ћирић од псеудофокнеровског творца заумног јужњачког топонима накратко постаје хроничар једнако заумног Новог Сада.

Градом надомак Бранкове бање у ком ради салон за масажу "Ређеп један" дефилују Тамјанов, Хисарев и чика Селим, ложач Кратице српске. Кратичин председник чика Мишма изјављује да је љутито писмо Томе Пинчона у ком се потражује документарна грађа о Шекспировом пропутовању кроз Апатинску пивару "прави пример за употребу човека у некњижевне сврхе". У књизи прича Урвидек Слободана Тишме, слично шифрираном новосадском бедекеру, "мека" мистификација претвара се у плишани кез традицији кад се помене "литтле-биг песник" и "ибис-редибис револуционар" Воскар Дарвинчи. Презимењак великог новосадског романсијера не штити ни себе од оптужби за "паланачки поданичко-издајнички менталитет".

Јогурт-револуција

Фанатично издајство уоквирено у литерарни поступак открићемо у роману Мрена Милице Мићић-Димовске, галерији циничних портрета ауторкиних доброчинитеља где се Форум српски представља као Гаргантуа у чијем ждрелу нестају и не одвећ лепи, и одвећ паметни. Јудита Шалго, пак, у књизи Да ли постоји живот пише по задатим насловима пријатеља међу којима су Војислав Деспотов, Мирослав Мандић, Ото Толнаи. Псеудодокументаристичка прича насловљена "Ото Толнаи и Ласло Вегел гледају Митинг солидарности, 25. септембра 1988. у Новом Саду" игра се језиком поезије и порукама уличних парола, пратећи почетак јогурт-револуције оком песника.

Проза Ласла Блашковића бавиће се континуирано и опсесивно великанима српске књижевности, уз неопходне дозе мистификације и банализације. Адамова јабучица паразитира на пабирцима биографије Александра Тишме, сецираног хероја који све јунаке одреда фасцинира бездушношћу и житеља Пусте земље књижевне славе за којом се усрдно трага. У Блашковићеву поетику "стварносне метафикције" уклапа се семантичка празнина надимка који носи писац Хазарског речника (Миша), Киш (п)остаје носати сентиментални боем храпавог гласа, док је Тишма са фасцинацијом борделима и обожавањем пилеће ситнежи знамен ниског и свакодневног. Да ли је Кишу потребна оваква одбрана а Тишми овакви последњи дани зна само сиви појас новосадске прозе, ове године додатно обојен и Блашковићевим Турниром грбаваца.

У нападима на чаршију Светислав Басара палацао је веселије, мање анатомски прецизан од Дубравке Угрешић, али и мање рутински свакодневан од Блашковића. У Фами о бициклистима завереничка ложа окупила је ликове из сваког кутка круга "двојке", а Уклета земља отвара наративни простор да се суоче критичар Алеко Јорк и дисидент Салман Басри. У Пикнику на Голготи Светислава Јованова на симпосиону о Пекићу беседе Карисимо Маркони (чије је присуство потцртано ароматичношћу "дрине" без филтера), Деридан ел Кујунџи, Хаџи-Машир и кир Светислав. У рубрици "Књижевни заниматор" Београдског књижевног часописа чаршија је симпатично вашариште пародираног говора књижевног маркетинга. Тамо ћемо наићи и на податак да ће издавачка кућа "Рад" објавити књигу Кафкиних здравица под насловом А-ћин-ћин!

Портрет једног злопамћења

Портрет београдске књижевне чаршије у тамним тоновима налазимо у најновијем роману Давида Албахарија Лудвиг. Монолог писца С.-а, унесрећеног аутора ком је отето ненаписано дело, првенствено је хиперреалистички портрет једног злопамћења. Опсесивни део његове исповести је Београд, велеград који функционише по правилима паланке, град дошљака који највише мрзи управо дошљаке, град чије име Светлана Слапшак назива "празним, необојеним". Лудвиг је испрва писац "стандардног психолошког реализма", да би у жудњи за славом "спремно пригрлио интернет", отео пријатељу и верном пратиоцу идеју за роман, стекао и прокоцкао интернационалну књижевну славу. Албахаријев приповедач неопрезно описује Лудвигу своју "књигу над књигама": роман који не личи на роман, "речник који је, у ствари, маскирани еп, енциклопедија у којој све одреднице говоре само о једном предмету", налик Набоковљевој Бледој ватри. Међутим, помињање Набокова пре ће призвати Пнина, роман у ком је приповедач на истоветан начин опседнут једним човеком, па злурадим, манијакалним набрајањем његових мана скрива сопствени јад и слабост. Дело које је Лудвиг украо подсећа на хипертекст јер има на истој страници фусноте, илустрације, дефиниције, фуснотине фусноте, а "током читања сви ти елементи могу се комбиновати онако како читалац пожели". И ко је онда Лудвиг, да ли закључити методом елиминације – будући да се дотични дружи са Тишмом, Пекићем и Селенићем – или, што би рекао Марк Твен, спустити завесу хришћанског милосрђа?

Рекло би се да је чаршија већа што је град мањи. Ко препозна, уживаће; ко се препозна, ћутаће.