Иди, Исидоре, тамо где те шаљемо или иди кући

Исидор Маринковић из Маковишта код Косјерића, голобради добровољац, прешао је са 17 година Албанију и као болничар био на Солунском фронту. Страдањима некако одолео и из рата се читав вратио, жену и петоро деце потом имао, уз њих дубоку старост дочекао. О њему у тексту „Добровољац Исидор” објављеном у најновијем броју часописа „Наш траг”, косјерићког листа за чување традиција ослободилачких ратова Србије, пише Драгиша Ћебић из Маковишта.

„Прича старог солунца, кога сам добро познавао, изгледала је у исто време и романтичарска и страдалнички сурова, дубоко емотивна и патриотска”, бележи Драгиша. Уз уводне речи да су с почетка Великог рата вести о српским победама на Церу и Колубари развиле у души младог Исидора ратнички дух и незаустављиву чежњу за борбу против агресора. „Све што је могло борити се било је мобилисано. Он је у себи осећао тескобу и кривицу да је, седећи код куће, некако издао ратнике на фронту.”

Није Исидор оклевао да се искаже. Не марећи за своје младе године и ратне изазове, реши да добровољно ступи међу војнике. „И тако у рано пролеће 1915. одлучи да се у српску војску пријави као добровољац. Каже да је тешко описати стање у невеликој породици када им је саопштио шта је одлучио. Било је суза, преклињања, претњи, па и понеки шамар од остарелих дедова. Све то га није зауставило. Једног петка покупи све што је мислио да му треба и спусти се у Косјерић. Успут је неколико пута помислио да се врати кући, јер је тешко поднео вапаје укућана. Победила је жеља за борбом.”

У Косјерићу се распитивао за команду и где има војске, па га упуте у среску зграду. Ту подуже чека пред канцеларијом, у којој је унутра затиче бркатог човека. Исидор му рече да хоће на фронт.

„Човек се грохотом насмеја и каже му да иде кући и да ће се овај рат завршити и без њега. Почели су убеђивати један другог и скоро се посвађали кад у канцеларију уђе други бркати човек у униформи. Рече свом колеги да су дошла два дечака и хоће добровољно у војску, неће да изађу из канцеларије. Овај му каже да и он има једнога, Исидора.

Даље ни сам не зна шта се догађало и куда су морали да иду, али сутрадан им саопштише да ће бити упућени у јединице. Један од њих, мало школованији, био је упућен у архиву једног пука, други у Ваљево у неки други пук, а Исидор у Ваљево у санитетску службу Дринске дивизије.

Каже да је закукао из свег гласа, јер је желео у ров, а не у болницу. Ова двојица бркатих су га смиривали и говорили му: ’Иди тамо где те шаљемо или иди кући!’”

Није млади Маринковић имао избора. У дивизији је прво чистио просторије и шаторе с рањеницима. Запазио га ту чувени доктор Јордан Стајић, начелник санитета Дринске дивизије, и узео код себе. „Једног дана око ручка уђе доктор у шатор с рањеницима и већ с улаза поче да виче на болничаре који су и пре рата били запослени у војном санитету. Било је прилично неуредно и нечисто у шатору. Построји их и набраја све што не ваља. Један од њих каже: ’Господине, ми смо ово чистили по пропису и правилнику три пута дневно.’ Доктор угледа Исидора и упита га: ’Шта би теби пропис рекао Маринковићу, три пута?’ Он му одговори: ’Господине, није него онолико колико је потребно.’ Од тада је био нераздвојан с доктором. Прекоревао је редаре и болничаре говорећи: ’Зар вас није срамота, чобанин је бољи од вас.’”

Уз доктора Јордана Стајића Исидор је као болничар прешао Албанију и Солунски фронт. О том лекару, кога је сматрао херојем Великог рата, увек је причао с дивљењем.

Кад су ратни окршаји завршени, Исидор се вратио у своје Маковиште. „Оженио се и имао петоро деце: четири ћерке и сина. Између два рата био је и председник општине Маковиште. На тој дужности затекао га је Други светски рат. И после њега био је активан у раду општине Маковиште, а као носилац Албанске споменице у удружењима ратника Првог светског рата. Хиљаде инјекција дао је болеснима у селу долазећи свима у кућу. Никад то није наплаћивао. Умро је у дубокој старости”, сећа на овог солунца Драгиша Ћебић у часопису „Наш траг”.