Idi, Isidore, tamo gde te šaljemo ili idi kući

Isidor Marinković iz Makovišta kod Kosjerića, golobradi dobrovoljac, prešao je sa 17 godina Albaniju i kao bolničar bio na Solunskom frontu. Stradanjima nekako odoleo i iz rata se čitav vratio, ženu i petoro dece potom imao, uz njih duboku starost dočekao. O njemu u tekstu „Dobrovoljac Isidor” objavljenom u najnovijem broju časopisa „Naš trag”, kosjerićkog lista za čuvanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, piše Dragiša Ćebić iz Makovišta.

„Priča starog solunca, koga sam dobro poznavao, izgledala je u isto vreme i romantičarska i stradalnički surova, duboko emotivna i patriotska”, beleži Dragiša. Uz uvodne reči da su s početka Velikog rata vesti o srpskim pobedama na Ceru i Kolubari razvile u duši mladog Isidora ratnički duh i nezaustavljivu čežnju za borbu protiv agresora. „Sve što je moglo boriti se bilo je mobilisano. On je u sebi osećao teskobu i krivicu da je, sedeći kod kuće, nekako izdao ratnike na frontu.”

Nije Isidor oklevao da se iskaže. Ne mareći za svoje mlade godine i ratne izazove, reši da dobrovoljno stupi među vojnike. „I tako u rano proleće 1915. odluči da se u srpsku vojsku prijavi kao dobrovoljac. Kaže da je teško opisati stanje u nevelikoj porodici kada im je saopštio šta je odlučio. Bilo je suza, preklinjanja, pretnji, pa i poneki šamar od ostarelih dedova. Sve to ga nije zaustavilo. Jednog petka pokupi sve što je mislio da mu treba i spusti se u Kosjerić. Usput je nekoliko puta pomislio da se vrati kući, jer je teško podneo vapaje ukućana. Pobedila je želja za borbom.”

U Kosjeriću se raspitivao za komandu i gde ima vojske, pa ga upute u sresku zgradu. Tu poduže čeka pred kancelarijom, u kojoj je unutra zatiče brkatog čoveka. Isidor mu reče da hoće na front.

„Čovek se grohotom nasmeja i kaže mu da ide kući i da će se ovaj rat završiti i bez njega. Počeli su ubeđivati jedan drugog i skoro se posvađali kad u kancelariju uđe drugi brkati čovek u uniformi. Reče svom kolegi da su došla dva dečaka i hoće dobrovoljno u vojsku, neće da izađu iz kancelarije. Ovaj mu kaže da i on ima jednoga, Isidora.

Dalje ni sam ne zna šta se događalo i kuda su morali da idu, ali sutradan im saopštiše da će biti upućeni u jedinice. Jedan od njih, malo školovaniji, bio je upućen u arhivu jednog puka, drugi u Valjevo u neki drugi puk, a Isidor u Valjevo u sanitetsku službu Drinske divizije.

Kaže da je zakukao iz sveg glasa, jer je želeo u rov, a ne u bolnicu. Ova dvojica brkatih su ga smirivali i govorili mu: ’Idi tamo gde te šaljemo ili idi kući!’”

Nije mladi Marinković imao izbora. U diviziji je prvo čistio prostorije i šatore s ranjenicima. Zapazio ga tu čuveni doktor Jordan Stajić, načelnik saniteta Drinske divizije, i uzeo kod sebe. „Jednog dana oko ručka uđe doktor u šator s ranjenicima i već s ulaza poče da viče na bolničare koji su i pre rata bili zaposleni u vojnom sanitetu. Bilo je prilično neuredno i nečisto u šatoru. Postroji ih i nabraja sve što ne valja. Jedan od njih kaže: ’Gospodine, mi smo ovo čistili po propisu i pravilniku tri puta dnevno.’ Doktor ugleda Isidora i upita ga: ’Šta bi tebi propis rekao Marinkoviću, tri puta?’ On mu odgovori: ’Gospodine, nije nego onoliko koliko je potrebno.’ Od tada je bio nerazdvojan s doktorom. Prekorevao je redare i bolničare govoreći: ’Zar vas nije sramota, čobanin je bolji od vas.’”

Uz doktora Jordana Stajića Isidor je kao bolničar prešao Albaniju i Solunski front. O tom lekaru, koga je smatrao herojem Velikog rata, uvek je pričao s divljenjem.

Kad su ratni okršaji završeni, Isidor se vratio u svoje Makovište. „Oženio se i imao petoro dece: četiri ćerke i sina. Između dva rata bio je i predsednik opštine Makovište. Na toj dužnosti zatekao ga je Drugi svetski rat. I posle njega bio je aktivan u radu opštine Makovište, a kao nosilac Albanske spomenice u udruženjima ratnika Prvog svetskog rata. Hiljade injekcija dao je bolesnima u selu dolazeći svima u kuću. Nikad to nije naplaćivao. Umro je u dubokoj starosti”, seća na ovog solunca Dragiša Ćebić u časopisu „Naš trag”.