Шта је узрок стампеда

Величанствени протест у организацији студената прекинут је током петнаестоминутне тишине, петнаестог дана марта.

Једанаест минута раније застали смо на средини улице, између СКЦ-а и ЈДП-а. Поред мене су супруга и њена сестра, а око нас мноштво људи и тишина која се надалеко чује. Снимам (накратко) мобилним уређајем људе који мирно стоје и ћуте, с подигнутим транспарентима, барјацима и телефонима који светле. Посебно се трудим да овековечим заставу с моје десне стране на којој је Његошева слика с натписом „Сунце слободе”.

Пролазе минути. Споро. Ускоро ћемо наставити према Славији, где сам први пут доживео гласну тишину мноштва у оном незаборавном децембарском окупљању народа које је добрано изнервирало власт. Изненадно комешање иза. Жамор. Помисао да је још рано за покрет стапа се са звуком нечега што се огромном брзином приближава средином џаде. Сличан звук, језив и подмукао, али доста снажнији, засврдлао ми је Еустахијеву тубу једне априлске вечери 1999. године на граници с Албанијом, кад је крстарећа ракета прошишала тик изнад наше карауле, крај реке Бојане, на свом смртоносном путу ка мети која се налазила негде северније.

Људи се панично померају у страну попут таласа, који и мене захвата и одбацује према тротоару. Повици, жамор, крици. Испред себе видим особе на бетону. Покушавам да не паднем преко њих и не повредим их. Некако се шакама одбијам о плочник и усправљам баш у тренутку кад се „вихор”, који је прошишао улицом, смирује и ишчезава. Тражим погледом Тању и Ивану, али их не видим. Жамор. Зачуђени погледи питају – шта се догодило. Ни сам не знам шта се десило. Кроз главу ми хаотично пролазе мисли које се стапају с фрагментима онога што видим и чујем. Најзад, мало даље, опажам Ивану, а затим и Тању која храмље. Каже ми да је повредила ногу. Захваћена стампедом пала је на леђа, а онда су преко ње попадали људи. Добро је прошла, констатујем док стојимо на тротоару притешњени сапатницима и питањем – шта је изазвало стампедо. Зна ли ико шта се догодило у тих неколико секунди?

Потмула детонација у даљини. Помишљам да се сценарио монструозног ума остварује и да су провокатори замахнули „топузом којем трагови смрде нечовјештвом”. Делим мојим сапатницама хируршке маске које сам претходног дана купио за случај да неко с оне друге стране одлучи да употреби „сузавац”. Искусио сам га први пут с 14 година у Пећи током обрачуна милиције и демонстраната који сам посматрао из дворишта зграде у којој је становала моја бака, код које сам у то време проводио зимски распуст.

Маске одлажемо у џепове и провлачимо се кроз масу, корак по корак, према Ресавској. Улица је препуна људи који нас погледима питају – шта се догодило. И они изнад моје главе виде огроман знак питања који постаје већи након још једне потмуле детонације. Пиштаљке. Трубе. Пркосни повици. Из Ресавске, попречном улицом, прелазимо у Светозара Марковића, па преко булевара и поред Правног до Улице 27. марта. Заједно с групама грађана, студената, ђака, од којих су неки умотани у заставу Србије... Питам се да ли је ово што се вечерас догодило, а не знам шта је, осим да је нечасно и нечовечно, онај унапред најављени звиждук судије који ће одсвирати крај утакмице.

Исте вечери, на конференцији за штампу, председник државе барата бројевима јер он је експонент квантификованог погледа на свет који људе третира као бројеве, а патриотизам вреднује кроз новац. Војска је, каже, пребројала 88.000 људи, полиција 107.000, а „служба” нешто између (што значи да највећи признати број треба помножити са три или четири да би се добила реалан податак). Негира да је употребљен звучни топ, забрањено оружје за разбијање демонстрација. Може бити, но ако није употребљен звучни топ, нешто друго свакако јесте. Можда вртложни топ? Индустрија таквих наказних производа цвета у свету, а овдашња власт се упиње да постане регионални лидер у испробавању нових технологија. У сваком случају, стотине људи и деце који су се налазили у Улици краља Милана, од Теразија до Славије, нису халуцинирале. Звучним топом или нечим другим дејствовано је с неке локације на њих – грађане који су мирно стајали одајући у тишини пошту страдалима у Новом Саду. И то ће потврдити стотине сведока, укључујући и писца ових редова. То да је у наша леђа кукавички испаљено нешто. Дужност тетке Клио је да то забележи, док је дужност надлежних органа да утврде шта се догодило и ко стоји иза кукавног чина. Па уколико се утврди да иза свега стоји власт, онда јој треба судити за почињено злодело, а ако се утврди да иза злодела стоји неко други, онда је власт дужна да открије о коме је реч и да га санкционише. Уколико то не учини, саучествује у злоделу.

Проблем је што институције не раде свој посао па не треба претеривати с изливима оптимизма да ће актуелна власт обзнанити ко стоји иза подмуклог напада на грађане. Извесније је да ће она наставити да прогања (због наводног ширења лажних вести) све који тврде да је на њих дејствовано забрањеним оружјем, услед чега су претрпели ко зна какве повреде (као и услед стампеда који је проузроковало нешто што власт негира да постоји). На концу, зашто веровати председнику државе који каже да није употребљен звучни топ или неко слично оружје (како год се оно звало)? Он је рекао и да је жандарма ударио студент, а испоставило се да га је ударио други припадник Жандармерије. Рекао је да су објављени сви документи о надстрешници па се испоставило да нису. Такође је рекао да се није радило на надстрешници, а испоставило се да јесте. Зашто би друкчије било и у вези с употребом звучног топа или неког другог деструктивног оружја? Рецимо вртложног топа или неког сличног, који је несумњиво зао и иза чије зле употребе стоји нечија зла намера.

Сутрадан, након вишечасовног боравка у дежурној болници, супрузи су дијагностиковани повреда ноге и спазам вратног мишића (неко време мораће да носи „крагну”), а мени повишен крвни притисак. Чекаоница је била препуна људи који су затражили лекарску помоћ након претрпљеног напада од претходне ноћи. Касније истог дана, министар здравља изјављује да су многи протестанти после „наводног” напада звучним топом затражили помоћ лекара „рецитујући исту песмицу”. А заправо је министар – лекар, уместо Хипократове заклетве, изрецитовао пропагандну песмицу о томе да је неколико стотина људи, на потезу од Теразија до Славије, извело некакав перформанс. Хипократе, мили брате, како пред твојим часним сенима избећи трансфер блама због министра здравља који вређа озлеђене и негира чињенице?

Након министрове изјаве осећамо горчину као и многи други који поуздано знају да им се нешто догодило, а убеђују их да није. Како ли нас тек мунтају у вези с оним што нисмо искусили, видели, чули, осетили. Јер чињеница је да се у суботу увече нешто десило. И да се десило у присуству војске, полиције и службе безбедности – органа силе, реда и сигурности који очигледно нису радили свој посао како треба. Јер да јесу, не би се догодило то што се догодило, а властодршцима не би падало на ум да у помоћ позову ФБИ, што такође може представљати део представе за јавност у циљу покушаја извлачења након неуспелог изазивања хаоса у држави и завођења ванредног стања. И зато не треба гајити претерану наду да ће Молдеру и Скали дозволити да обзнане да иза напада на грађане Србије стоји напредна технологија коју једино могу поседовати војска, полиција или служба безбедности. Као што им неће допустити да открију идентитет монструозног ума који је наредио да се деци и људима пуца у леђа док мирно стоје на улици и у тишини одају пошту жртвама корупције. Јер и ФБИ и овдашња власт су део истог корпоративног система доминације којем овдашњи режим и те како користи. Рудник литијума, Трампов хотел, кинеске инвестиције, руски интереси, арапски бизнис, европска брана мигрантима, распродаја природних ресурса (сами наставите низ). Па ко би споља имао интерес да некаквом обојеном револуцијом нападне такву кооперативну власт? Али зато власт обојена свим бојама има интерес да напада грађане који су одлучни у намери да разобличе њен лажни патриотизам, њену тобожњу бригу за народ, њену претерану бригу за властити џеп. Топ који је био зао, само нас је окрзнуо на том путу раскринкавања власти с којег, упркос свему, нећемо скренути. Тачка.

*Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа