Мрсни пост

Нашли смо се код Каленић пијаце и руковали.

– Је л’ стиг’о Фића? – питам.

– Си! – одговара шурак у даху. – Чека нас на паркингу код паркића на врху Максима Горког.

Једва се пробијамо кроз масу. Навалио народ, к’о да се дели џабе. К’о да ће смак света.

Иако је хладно, суво је. Из паркића се чује ударање лопте. Дечак се игра са татом. Мајке гурају колица. Пси лају. Долази зима.

Сељак на брзака отвори гепек. Свињче гледа у нас. Смеје нам се у лице. Једно око му окружено овећом љубичастом мрљом.

– Српска панда! – обрадова се мој шурак. – Буци-буци...

– То је најбоља раса, лепотица божја! Добијена је укрштањем црне и беле мангулице. Ништа лепше ниси појео досад, прикане. Сто еврића... Фала ти. Па ми се јави опет. На исти број. Ајд’ у здравље...

Ували нам Фића уређену прасицу. Дебелу. Велику. Шарену од крупних пега.

На све стране око нас цвета гепек продаја. Кога је брига за плави печат!

Загрлих свињче с леве стране, а мој шурак с десне. Оно се само кикоће. Расположено неко свињче.

– Да одемо на по једну пре пекаре? – огласи се женин брат.

– Си! – радујем се паметном предлогу.

После трећег пива „панда” нас гледа с нестрпљењем. Учинило ми се да мења израз лица. Опомиње да је време за пекару. „Треба да се крене!”

– Да пођемо... – кажем.

– Још по једно, и таман ће да дође Ђура у другу смену. Он је најбољи мајстор за печење.

– Разбићемо се од клопе. Ништа боље ниси могао да спремиш – подстичем шуру.

– Знаш већ да за славу набављам најбоље... Ни гости нису било ко! Сам београдски крем! – буса се он у груди. – Воле људи мрсни пост: ред рибе, ред прасице... Тако је још од Чединог времена. Моји су тада, као и остали, углавном славили Свети 29. уз руску салату, пихтије, прасенце, сармице... па тако све до Нове године, а славу смо само узгред бележили... Свећа, жито и тачка.

– Ал’ се мрсило, усред поста... – провоцирам.

– Мрсили смо тако, мрсили педесет пуних година... замрсили се и премрсили... – објашњава шурак. – И ја наставио. Шта ћу, ионако у време Светог Ниџе – велика слава, човече! – рибе мало има, мораш да је наручујеш месец дана унапред, да је тураш у замрзивач, да је чистиш, да се зезаш... Ма иди... ко ће то!

– Идиии... – понављам.

– А с мангулицом нема компликације: домаћа раса, здрава, Фићко их напаса по сремским шумама. Рију земљу, кркају пужиће, дудиње, кукуруз... боље се хране од нас, буразеру – наздравља пивом – а имају и гене дивљачи! И само бациш код Ђуре! Месо им право дивље, тамно, сочнооо... А чварци – еколошки! Спе-ци-ја-ли-тет! – урла.

– Лек! – додајем ја, а кафаном одзвања смех.

– Кад једеш то месиште просветлиш се изнутра! Препоручује се и шећерашима, а познато је да прочишћава закречене артерије и да лечи бронхитичне... Боља је од сваке рибе!

Са оближњег Храма Светог Саве ударише звона. У мојим ушима одјекну аларм.

– Да кренемо? И Ђура је сигурно...

– Конобар!

Конобар се створи. Испусти тацну кад спази крваву мрљу која је упропастила столњак. Црвена течност капала је из мангулице и испод стола. Док трепнух створише се још два конобара. Обавише мини консултације. Конзилијум је брзо пресудио.

Онај главни, мрга, што се створио последњи, пословично заврну рукав, звизну мог шуру у око. Па још једном, у оно преостало. Шура се сложи на патос. Мрга се окрете ка мени. Скидох цвиџе. Где да ми их поломи! Оригинал италијанске, „Пјаве”. Звекну ме – посред очињег вида. Срећом, једном. Ја сам само помагао шури.

Платили смо више него поштено. Изашли. Дан је и даље сув, сад кошава брије. Паркић – пуст.

Загрљени и накафлаисани – к’о два ракуна – газимо низ Макензијеву улицу с насмејаном пандом између нас. Пекара је ту, близу. А и Ђура је ваљда већ почео да ради.

Дарко Калезић