Чистилиште

Анонимни аутор једне истините реченице о пријатељству написао је: „Најбољи начин да се неко сети да постојиш је да му затребаш.”

Некако су ови чудни и тешки месеци за нама ипак у једном имали и нешто позитивно. Бар што се мене лично тиче. Спознао сам какво ми је било окружење, какви су људи генерално, те сходно томе направио сам озбиљно чистилиште и схватио да није чар у томе да си окружен са много људи, већ је поента да си окружен правим људима. Тог правог човека данас је веома тешко пронаћи. Зато ми највише и прија када седим сам или са супругом и децом. Људе сам генерално почео да одбацујем од себе, зид величине кинеског направљен је око мене и не дозвољавам више да ми ико приђе и да чак започне најобичнији разговор.

Можда има истине да прави и одани пријатељ долази када те сви напусте. На моје изненађење у овом хаосу од времена јавили су ми се људи за које нисам ни сањао да ће ме икада позвати, нити сам могао да претпоставим да им нешто значим у животу. Ето, неки од њих су позвали да питају како сам, да ли ми је нешто потребно и сл. Они тобоже верни и лојални у највећој мери су негде ишчезли, пратећи ваљда стање на терену и сагледавајући да ли сам им погодан за било какво даље дружење. Неки су, богами, имали и оштре коментаре према мени. Причали су како су ме они стално саветовали да се повучем, да ми све ово није потребно, да имам породицу и да на њу мислим, да одем из политике и да је то најпаметније, да не идем толико по телевизијама… Искрен да будем, нешто се не сећам да су ме они тако нешто икада саветовали. Сећам се само њихових бескрајних захтева да им се помогне за све и свашта код неког и на неком месту. Да сам макар заузврат те савете добио што сада свуда истичу да су ми их давали, можда би и било неке користи од њих.

Преврати или њихови покушаји, поред несреће за једно друштво, покажу нам и ко је заправо какав. Немали број њих који ми се клео у пријатељство, који ми се клео у то да је ватрени напредњак и да подржава Вучићеву политику готово више него сам Вучић у року од одмах прешалтали су се на другу страну. Осетивши да би власт могла да падне, заборавили су како су понизно молили за све и свашта и на шта су све били спремни само да би дошли до сопственог циља. Заборавили су колико су инсистирали да се дружимо, да се посећујемо, да заједно идемо на излете, да нам се породице друже. У том заборављању заборавили су и мој број телефона. Тим боље по мене. Терет тог дружења са њима заувек ми је скинут. Једнако се то односи и на фамилију, знану и незнану. Током ових неколико година власти, коју суштински лично само подржавам, пошто је моја улога у истој ама баш никаква, јер нисам никада био ни министар, нити државни секретар, нити било шта извршно, упознао сам фамилију уздуж и попреко. Да је среће да највећи део исте никада нисам видео. Но, тако то иде. Када си као нека власт, онда те хоће сви за себи блиског. Елем, ретки су примери оних који су се сетили да ме у ова четири месеца макар поруком питају – како си.

Отуда, свакако нису ово код нас још увек она чувена руска „смутна времена”, али свакако су, бар по мене и моју породицу, ових неколико месеци покушаја обојене револуције била право искушење. Нема шта нисам пребацио преко главе, од најгорих увреда, претњи, омаловажавања, претњи да ће ми породица страдати, објављивања мог броја и кућне адресе на мрежама, позива да ми се дође пред кућу, дискриминисања, подношења бесмислених пријава да би ми се одузела адвокатска лиценца и да ми се узме хлеб из уста, неподношљивих притисака како би ме отерали из медија јер ваљда им смета оно што слободно износим…

Нисам поклекао, нисам се предао и нећу. Научио сам да се борим, тако сам васпитан. Можеш са мном да се сложиш или не сложиш, то је твоје право, али немаш право да ми ускратиш да мислим и да ме бришеш, а то је оно што су многи желели. Најгоре од свега је што су неки мени до јуче блиски људи пристали да буду кукавице и тако су ме се олако одрекли као пријатеља. Данас кукају, поново зивкају, али авај. Млеко је просуто. Све ово једнако се односи и на поједине страначке саборце који су се забили као најгоре кукавице у мишије рупе. Ретки су они који су звали, који су испали људи, неки су ми чак дошли и до стана да буду са мном и мојом породицом када су нам револуционари претили да ће нам доћи на врата и на томе сам им бескрајно захвалан. Показали су се као прави и памтићу им то док сам жив.

Но, како свака револуција нешто једе, најчешће своју децу, а ова пропала ће њену децу смазати за доручак, код мене је појела било какав осећај и емоцију за дружењем и разговором са људима. Готово да више никада нећу отићи на неко весеље, прославу, било шта слично, јер ми је поверење у људе убијено. Ни сањао нисам какво ћу чистилиште сопственог окружења морати да правим. Ипак, Богу хвала да се све ово издешавало, јер вероватно бих наставио да живим у илузијама да су око мене све добри људи. Овако, чистилиште је одрадило своје, а зидови око мене постали су никад чвршћи и нема приласка.

Живели!

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа