Čistilište

Anonimni autor jedne istinite rečenice o prijateljstvu napisao je: „Najbolji način da se neko seti da postojiš je da mu zatrebaš.”

Nekako su ovi čudni i teški meseci za nama ipak u jednom imali i nešto pozitivno. Bar što se mene lično tiče. Spoznao sam kakvo mi je bilo okruženje, kakvi su ljudi generalno, te shodno tome napravio sam ozbiljno čistilište i shvatio da nije čar u tome da si okružen sa mnogo ljudi, već je poenta da si okružen pravim ljudima. Tog pravog čoveka danas je veoma teško pronaći. Zato mi najviše i prija kada sedim sam ili sa suprugom i decom. Ljude sam generalno počeo da odbacujem od sebe, zid veličine kineskog napravljen je oko mene i ne dozvoljavam više da mi iko priđe i da čak započne najobičniji razgovor.

Možda ima istine da pravi i odani prijatelj dolazi kada te svi napuste. Na moje iznenađenje u ovom haosu od vremena javili su mi se ljudi za koje nisam ni sanjao da će me ikada pozvati, niti sam mogao da pretpostavim da im nešto značim u životu. Eto, neki od njih su pozvali da pitaju kako sam, da li mi je nešto potrebno i sl. Oni tobože verni i lojalni u najvećoj meri su negde iščezli, prateći valjda stanje na terenu i sagledavajući da li sam im pogodan za bilo kakvo dalje druženje. Neki su, bogami, imali i oštre komentare prema meni. Pričali su kako su me oni stalno savetovali da se povučem, da mi sve ovo nije potrebno, da imam porodicu i da na nju mislim, da odem iz politike i da je to najpametnije, da ne idem toliko po televizijama… Iskren da budem, nešto se ne sećam da su me oni tako nešto ikada savetovali. Sećam se samo njihovih beskrajnih zahteva da im se pomogne za sve i svašta kod nekog i na nekom mestu. Da sam makar zauzvrat te savete dobio što sada svuda ističu da su mi ih davali, možda bi i bilo neke koristi od njih.

Prevrati ili njihovi pokušaji, pored nesreće za jedno društvo, pokažu nam i ko je zapravo kakav. Nemali broj njih koji mi se kleo u prijateljstvo, koji mi se kleo u to da je vatreni naprednjak i da podržava Vučićevu politiku gotovo više nego sam Vučić u roku od odmah prešaltali su se na drugu stranu. Osetivši da bi vlast mogla da padne, zaboravili su kako su ponizno molili za sve i svašta i na šta su sve bili spremni samo da bi došli do sopstvenog cilja. Zaboravili su koliko su insistirali da se družimo, da se posećujemo, da zajedno idemo na izlete, da nam se porodice druže. U tom zaboravljanju zaboravili su i moj broj telefona. Tim bolje po mene. Teret tog druženja sa njima zauvek mi je skinut. Jednako se to odnosi i na familiju, znanu i neznanu. Tokom ovih nekoliko godina vlasti, koju suštinski lično samo podržavam, pošto je moja uloga u istoj ama baš nikakva, jer nisam nikada bio ni ministar, niti državni sekretar, niti bilo šta izvršno, upoznao sam familiju uzduž i popreko. Da je sreće da najveći deo iste nikada nisam video. No, tako to ide. Kada si kao neka vlast, onda te hoće svi za sebi bliskog. Elem, retki su primeri onih koji su se setili da me u ova četiri meseca makar porukom pitaju – kako si.

Otuda, svakako nisu ovo kod nas još uvek ona čuvena ruska „smutna vremena”, ali svakako su, bar po mene i moju porodicu, ovih nekoliko meseci pokušaja obojene revolucije bila pravo iskušenje. Nema šta nisam prebacio preko glave, od najgorih uvreda, pretnji, omalovažavanja, pretnji da će mi porodica stradati, objavljivanja mog broja i kućne adrese na mrežama, poziva da mi se dođe pred kuću, diskriminisanja, podnošenja besmislenih prijava da bi mi se oduzela advokatska licenca i da mi se uzme hleb iz usta, nepodnošljivih pritisaka kako bi me oterali iz medija jer valjda im smeta ono što slobodno iznosim…

Nisam poklekao, nisam se predao i neću. Naučio sam da se borim, tako sam vaspitan. Možeš sa mnom da se složiš ili ne složiš, to je tvoje pravo, ali nemaš pravo da mi uskratiš da mislim i da me brišeš, a to je ono što su mnogi želeli. Najgore od svega je što su neki meni do juče bliski ljudi pristali da budu kukavice i tako su me se olako odrekli kao prijatelja. Danas kukaju, ponovo zivkaju, ali avaj. Mleko je prosuto. Sve ovo jednako se odnosi i na pojedine stranačke saborce koji su se zabili kao najgore kukavice u mišije rupe. Retki su oni koji su zvali, koji su ispali ljudi, neki su mi čak došli i do stana da budu sa mnom i mojom porodicom kada su nam revolucionari pretili da će nam doći na vrata i na tome sam im beskrajno zahvalan. Pokazali su se kao pravi i pamtiću im to dok sam živ.

No, kako svaka revolucija nešto jede, najčešće svoju decu, a ova propala će njenu decu smazati za doručak, kod mene je pojela bilo kakav osećaj i emociju za druženjem i razgovorom sa ljudima. Gotovo da više nikada neću otići na neko veselje, proslavu, bilo šta slično, jer mi je poverenje u ljude ubijeno. Ni sanjao nisam kakvo ću čistilište sopstvenog okruženja morati da pravim. Ipak, Bogu hvala da se sve ovo izdešavalo, jer verovatno bih nastavio da živim u iluzijama da su oko mene sve dobri ljudi. Ovako, čistilište je odradilo svoje, a zidovi oko mene postali su nikad čvršći i nema prilaska.

Živeli!

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista